Бој на Шаранцима

Бој на Шаранцима

Ратовање Омер-паше на Црну Гору *

Бој на Мартинићима

Бој на Новом Селу

Бој у Кити и погибија Салик-паше

Бој на Пресјеци у Дуги

Ударац на град никшићки

Бој на Понарима

Бој на Медуну у Кучима

Бој на Ништицама

Бој у Васојевићима и погибија Селим-паше

Погибија три српска сокола

Бој на Крњицима

Бој у Пиви

Бој на Забрђу у Пиви

Бој на Колашину

Бој на Пилатовцима

Ударац на Турке на Кусињу

Ударац на Турке у Дуги

Бој у Врањини

Бој у Коловозу

Четовање Јована Лучића

Освета Јока Јовићевића

Бој на Колашину

Бој на Зупцима

Освета попа Радосава

Погибија Бећка Аџиманића

Почетак буне у Дробњацима

Погибија Ђулек-бега у Дуги

Бој на Шаранцима

(1862 год.)

Бијела је кликовала вила
Сврх Јаблана зелене планине,
Зове вила у племе Шаранце
Кнежевића Јоксим капетана,
Ал' Јоксима дома не бијаше,
Већ се од'зва Јоксимова љуба:
"Шта је, вило, богом посестримо?
Дома није мога господара,
Но је поша' у Брда широка,
Ђе се бију двије силне војске,
Ено има по године данах,
Једно турска, друго црногорска."
Онда вила њојзи бесједила:
"Зло да ти је, Јоксимова љубо!
Јутрос ће ти ударити Турци,
Турска ћеш се назвати робиња,
Кад Јоксима у Шаранце нема."
Али млада вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Не бојим се млада од Тураках,
Док су ова брда и планине,
Ми имамо добријех јунаках,
Који знају дочекати Турке:
Од Шаранах Радуловић Рада,
Перјаника свијетлога књаза
И сокола Зејаковић Сима,
И витеза Шарчевића Риста,
И Закића Бећка стотинаша
И старога од Алуге Зука
И са њима двјеста Шаранацах;
А доће ни у помоћ Језерци,
Соко сиви, Глушчевићу Мићо,
Са соколом Шибалиом Живком,
Који знаде ошибати Турке,
Као што се јунак научио."
Онда млада у чардаку мину,
Ту находи два своја ђевера,
И сокола Радуловић Рада
И старога Кнежевића Марка.
Ђе се хладно испијаше вино,
Па им поче каживати млада,
Што јој рече са Јаблана вила.
Онда Раде на ноге скочио,
За Језерце тај час отправио,
А Шаранце браћу окупио,
Па им каже, да ће уд'рит' Турци,
У брзо се Срби окупише,
До четири стотине момаках,
Које бјеше Јоксим оставио
На бродове покрај Таре хладне,
Да чувају ћенар и крајину;
А када се Срби искупише,
Међу собом зборе и говоре,
Бога моле, да Турци ударе:
"Да видимо ко ће бољи бити,
Ко ли више главах откинути."
У ријечи, у које бијаху,.
Преко Таре Турци прегазише,
Турске војске има шест хиљадах;
Пред њоме су добре поглавице:
Од Мостара Алај-беговићу,
Што је глава над цијелом војском,
С капетаном Амзом Мушовићем
Од тврдога Колашина града;
Асан-Дрнда на коњу гаврану
И остале турске поглавице,
Који знају с војском управљати;
На шаранска села ударише,
На бијеле куле Кнежевића,
Наше куле ватри предадоше,
Још не пуца пушке ни лубарде,
Нит' се тржу оштри јатагани,
Онда Турци с коњах починуше
Под жалосну Јоксимову кулу,
За коју је црвен пламен свезан;
Веселе се турске сератлије,
Пуцају им сјајне кубурлије,
А све зову Кнежевића бана:
"Ђе си, Влаше, што не браниш кулу?
Они мисле да нико не види,
То виђоше наши соколови,
Па на двоје раздвојише друштво,
И на Турке сложно ударише:
С једне стране Радуловић Раде
Са старијем од Алуге Зуком
И за њима двјеста Шаранацах;
С друге стране Глушчевићу Мићо
С побратимом Шибалиом Живком
И за њима двјеста Језерчанах;
Па једанак на Турке уд'рише,
Поћераше Турке низ Руданце,
Ћерајући Турке сијекући,
Бој се бије, нигда не престаје,
Кликују се момци и јунаци;
Подну поља укочише Турци,
Боја бију, боја дочекују;
Млош Тураках, а мало Србаљах,
Ал' су бољи наши витезови;
Све погледа јунак на јунака,
Арамбаше сабље повадише,
Сташе турске прескакати шанце
Подно поља у равне Руданце,
А поред њих наши витезови,
И отолен пођераше Турке
Баш до Таре, ријеке студене,
Сијеку их и хватају живе
На хатима и под миздрацима;
Ту се црна пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Ту се ломе мачи и ханџари
И од живе ватре џефердари,
Ко не гледа, казат' не умије,
Што се чини у равне Руданце,
Баш до Таре, воде валовите;
Докле Тару Турци пријеђоше,
А Срби се натраг повратише,
И погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше,
Међу њима од крајине крило,
Соко сиви Глучевићу Мићо;
Нека гину веселе им душе!
Јер су живот за поштење дали,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
Ту је глава Алај-беговића,
И Турчина бега Мушовића
И Турчина Селмановић Шиша;
Ту су главе седам Сијерчићах;
Ту је глава Мицановић Куја,
Што је нама много јада дао
И другијех агах и беговах;
Ту су Срби добро шићарили,
Доста главах, руха и оружја;
Носе турске ћурке и саруке
И с Тураках сабље и гадаре,
Па кад сташе шићар дијелити,
Изабраше два хата крилата
И најбољих дванаест сабаљах,
Отправише на поље Цетиње,
Николају Петровићу књазу,
И послаше Бећка стотинаша,
Да он каже, што је код њих било,
И како су поздравили Турке;
А књаз њима крсте и медаље
За њихову храброст и јунаштво.
А Шаранци, гнијездо јуначко,
И крваво турско разбојиште,
Вазда ће се ово спомињати!
Па стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу поједнако
Најбољему, ка' и најгорему.
Сад се куну Турци на мунару
Да већ неће прелазити Тару;
А Шаранци погледују Росну,
Како ћемо прегазити Босну.

Ратовање Омер-паше на Црну Гору *

 (1862 год.)

* Велики војвода Мирко није хтио, да спјева пјесме за оне велике и жестоке бојеве, који се учинише у Бјелопавлићима од његова доласка у војску; тако и у Загарачу и у Љешанској и Ријечкој нахији зато, што је он, као главни управитељ све војске, лично војску предводио и голом сабљом у руци јуначки напријед јуриш чинио. Кад ми је ове пјесме за друге бојеве пјевао, ја га молих, да ми спјева коју пјесму и за оне бојеве, које је он лично чинио, али ми одговори ово: "Ја сам за себе не могу пјевати пјесме." Видјећи ја, да у овој књизи ни једна пјесма неће бити за те велике бојеве, напишем ову пјесму за жестоки и крвави бој на Расалиној Главици и умолим великога војводу, те ми допушти, да је приложим у ову књигу.

Н. Дучић.

На хиљаду и осме стотине
И шездесет и друге године
Азис султан диван учинио
И на диван господу скупио,
Све из реда паше и везире,
Па им 'вако султан бесједио:
"Турци браћо, паше и везири!
Има много доба и земана,
Откако смо из Азије дошли,
Два ђаурска цара погубили,
И трећега краља бугарскога:
Константина насред Цариграда,
А Лазара на пољу Косову,
Притискосмо њима оба царства
И краљевство краља бугарскога,
С Русима смо много војевали,
И на Беч смо негда ударали,
И свуда смо славу добијали;
Али знате, моја браћо Турци!
Од пространа царства Душанова,
Остала је ђаурска крајина,
А на име ломна Гора Црна,
Која нам је много јада дала
И многу нам војску погубила,
Турске мајке у црно завила;
Још је нико није похарао,
Ни под своју руку притиснуо;
Све бих јаде отсад опростио,
Но знате ли, није давно било,
На хиљаду и осме стотине
И педесет и друге године,
Наш падиша кад отправи војску
И Омера својега мушира,
Те удари на дин-душманина,
На Данила Петровића књаза,
Са стотину хиљадах Тураках?
Дочека га Петровићу књаже
И његови мрки Црногорци,
Те се ш њима клаше и ћераше
Три мјесеца од године данах,
И Омера грдна повратише,
И сву нашу војску рашћераше.
То падиши много жао бјеше
И много му јада задаваше,
Па је своју отправио војску:
На хиљаду и осме стотине
И педесет и осме године;
Отправио дванаест хиљадах
Све низамах бираних војниках,
А пред њима Кадри-пашу свога,
И сву Босну и Херцеговину;
Да удари ломној Гори Црној,
Не би ли је како прегазио
И ђаурску славу уништио,
Нашу браћу Турке покајао;
Дочека их Петровићу књаже
С братом својим војеводом Мирком,
Љутом змијом и дин-душманином,
И остали мрки Црногорци;
Три се дана клаше и ћераше
По Граховцу пољу маленоме,
Док Турцима мука додијала,
Оставише попете шаторе,
Међу њима убојне топове
И сву турску азну и џебану,
Утекоше главом без обзира,
Утекоше пут Клобука града:
Ками мајци, да могу утећи!
Што ћерају мрки Црногорци,
Што не лети, утећи им неће,
Што не лети, ни стићи их неће!
Од Граховца до града Клобука
Пос'јекоше Кадри-пашу млада
И ш њим војске дванаест хиљадах;
Одвезоше зелене топове
И с Тураках рухо и оружје
И сву турску азну и џебану,
То и данас на Цетињу кажу.
Наш се султан Абдул преставио
И мени је царство оставио,
На аманат, да ово осветим
Од душманске ломне Горе Црне.
Ал' ћу ове јаде осветити,
Али моје царство изгубити!"
Па дозива Омер-пашу старца,
Омер-пашу своју вјерну слугу,
Па му даде војске сто хиљадах
И даде му десет, дван'ест пашах,
Који ће му војску предводити
И вазда му у помоћи бити,
И справи га ломној Гори Црној,
Па му 'вако био бесједио:
"Чуј, Омере, моје поуздање!
Данило се скоро преставио,
Ал' је љута змаја оставио,
Љута змаја, књаза Николаја,
Након себе не грђег од себе;
Да управља ломном Гором Црном
И војује с нашом царевином,
Да поврати своју ђедовину,
Ђедовину, Иванбеговину,
Равну Босну и Херцеговину,
И питому земљу Албанију,
До Призрена, града Душанова;
А то за нас добра бити неће!
Но Омере, све моје уздање!
Води војску ломној Гори Црној,
Прегази је и огњем опали,
Женско, мушко, под сабљу окрени,
Да од врага не остаје трага;
Да ја могу мирно царовити,
Моју рају у ропству држати,
На срамоту ђаурској Јевропи!"
Кад је Омер ријеч разумио,
Смјерно се је цару поклонио,
Па се добро цару зафалио,
Црну Гору, да ће прегазити,
Николаја књаза ухватити,
И жива га у Стамбол послати;
На Цетињу кршлу оградити,
А поред ње џамију дигнути;
Но не рече Турчин, ако бог да,
Као што му ни помоћи неће.
Омер-паша разд'јелио војску:
Једну даде Дервишу муширу
И Салику паши командиру,
Да прокрче Дугу и Голију,
Па да иду право низ Повију,
Баш у Брда у Бјелопавлиће;
Другу даде паши Салик-паши,
Да удари на Васојевиће;
Трећу даде Черкез Абди-паши,
Да он иде на Брда широка.
С Черкезом је педесет хиљадах
И сувише убојни топови
И велика азна и џебана.
Омер сједи у Скадру бијелом,
Абди-паша у Спужу крвавом.
То сачуо Петровићу књаже,
Самодржац и славни витеже,
Који но се препанути неће
Од толико силе и ордије
И цијеле турске царевине;
Већ отправља војску и војводе;
Понајприје војводу Миљана
У нахију, у Васојевиће,
Да он чека Селик-пашу млада,
И да с њиме дијели мегдана;
А отправи један дио војске
И војводу Петра Вукотића,
Милог таста с Чева поносита,
Да он чека Дервиш пашу силна
На крајини од Херцеговине;
Из друге ћеш пјесме разумјети,
Како ће се тамо дочекати
И крваве бојеве учинит'.
Него да ти за Абдију причам:
К њему справи свога милог стрица,
Баш сокола Петровића Крца,
И војводу Петра с Љуботиња
И сокола Пламенца сердара
И остале српске поглаваре,
И за њима неколико војске;
Ш њима шаље милог баба свога,
Баба свога војеводу Мирка,
Да с цијелом војском командира;
Вјешт је Мирко рату и бојевим',
Вазда боја бије и ратује
Са Турцима дивљијем вуцима;
Од њих ради јаде и покоре,
И сијече небројене главе,
Турске главе, као ситне мраве;
Од њега су Турци страх узели:
Кад га чују, грозница их тресе,
Кад га гледе, очи им блијеште!
За Мирком је пет хиљадах војске,
Турске војске педесет хиљадах;
Били су се три мјесеца данах,
Јунаци су бољи Црногорци,
С мегдана се помакнути неће,
Но се мушки кољу и ћерају,
Ђе је св'јету било на видику,
Бјелодано усред поља равна,
Не могу им наудити Турци.
С оне стране Зете воде хладне,
Црногорци, као соколови,
Ноћно хладну воду пријеђоше,
Испод Спужа војску преведоше.
Док дођоше у Коловоз тврди,
Пред њима је Петровићу Крцо
С командиром Бошковићем Бајом
И сердаром Пилетићем Јолом
И соколом Бошком капетаном;
Турски индат ту су дочекали,
Пет стотинах главах пос'јекоше,
Пет стотинах коњах уграбише,
И сву турску азну и џебану.
Доћераше код војводе Мирка;
Џебеану турску под'јелише,
Кад се Срби праха добавише
И турскога руха и оружја,
Тада Мирко на ноге скочио,
Па појаха претила ђогата,
А галеша у једеку вода,
И за њиме храбри Црногорци;
Они с леђах заиграше Турке,
Отидоше на Коловоз тврди,
Поградише метеризе тврде
Од Сушице докрај Црковнице:
На шанчеве побише барјаке,
Под барјаке уређена војска.
Оно виђе паша Абди-паша,
Па изведе напрема њих војску,
Међу војском тридесет топовах;
Кад се војска примакнула близу,
Запуцаше тридесет топовах
На барјаке и на барјактаре
И на храбре мрке Црногорце:
Поиграше Арнаути љути,
Што су жељни главах и оружја;
Дочекаше мрки Црногорци:
Зацикташе брешке и латинке,
Запуцаше српски џефердари,
Многи Турци мртви попадоше,
Барјаци им пусти остадоше;
Паша пушти низам у параду
И Зебеке невјерне хајдуке;
Пушке праште, а топови јече,
А кољу се млади убојници,
Не дају се лако Црногорци;
Боже драги, страшне грмљавине!
Сто путах сам у боју ходио,
Још оваког' боја крвавога,
Нит' сам чуо, нити кад видио!
Од брзога праха и олова,
Пала тама од неба до тала,
Све је бојно поље притиснула:
Од крвава Спужа до Сађавца,
Од Сушице, те до Црковнице:
Ни брат брата не може познати,
Камо ли ће Турчин Црногорца:
Коњи вриште, а јунаци пиште;
Грми, тутњи, земља се потреса!
Пролијећу коњи без јунаках,
А јунаци без својијех коњах,
Неки друже уз долину струже,
Неки виче: "Не остав' ме, друже!"
Бој се бије, нигда не престаје;
Гину Турци, гину Црногорци;
Сијеку се млади убојници;
Соколи их војевода Мирко;
Вазда јаше на коњу гаврану
У највишем боју крвавоме,
Ђе се кољу момци и јунаци,
Њему блиста сабља преко вранца,
Као муња из облака густа!
Он напријед мушки јуриш чини,
Те са сабљом у бијеле руке,
Разагони и сијече Турке
И нагони своје на јунаштво;
У томе их .ноћца застанула,
Те крвава боја раздвојила.
Од Сушице докрај Црковнице,
Ту погибе црногорске војске:
Шест стотинах љута Црногорца,
А Тураках и седам хиљадах.
Опет Срби метеризе граде,
Покрај Сука и крваве Плане,
Абди-паша заповијед даде,
Те им Турци опет ударише;
Дочекаше љути Црногорци
И Брђани на гласу јунаци,
Ту се ваздан бише и ћераше,
Соколе се храбри Црногорци,
И отимљу главе од Тураках,
Ту погибе црногорске војске,
Дв'је стотине ваљанијех другах,
Три стотине има рањениках,
Међу њима војевода Петро,
Грдне су га ране допануле,
Од којијех ни пребољет' неће!
Па су турске главе пребројили:
Дв'је хиљаде и двије стотине,
Што у томе боју откидоше.
Нека знате, Осмајлије Турци,
И Зебеци, невјерни хајдуци,
Што су наши храбри Црногорци!
Дуго ћете памтит' горе наше,
И у горе крваве јунаке.
А шта ћу вам дуљит' и казиват'?
Ту погибе љута Црногорца:
Дв'је хиљаде и двије стотине,
Три хиљаде има рањениках,
А Тураках четрдесе'т хиљадах,
Што остаде мртва на гомиле
По границам око Горе Црне,
А рањене ни бројити нећу;
А осталу војску рашћераше,
На поштење Срби остадоше.
Весели се, српска бановино!
Докле рађаш добре господаре,
Као што је књаже Николаје
И његови храбри Црногорци,
Теби нико наудити неће.

Бој на Мартинићима

(1862 год.)

Турска се је војска прикупила
У крваву Спужу на крајину,
А пред војском силан Омер паша,
Још су ш њиме седам, осам паша,
Има војске четрдесет хиљадах;
Међу собом зборе и говоре,
Ђе ће сјутра с војском ударити:
"Али ћемо Лугом Косовијем,
Да ми српска села попалимо?
Али ћемо на Пипере тврде,
Од вазда су крваћи јунаци,
Ал' су вазда наши предајници?
Али ћемо уз Бјелопавлиће,
На гиздаво село Мартиниће,
На бијеле кула Радовића?"
Онда рече Омер-паша стари:
"Слушајте ме, моји капетани!
Ходит' нећу Косовијем Лугом,
Нити ћемо на Пипере тврде,
Него ћемо уз Бјелопавлиће
На гиздаво село Мартиниће,
На бијеле куле Радовића,
Да ми вучје јато ископамо,
Које нам је доста јада дало;
А још Србах на искупу нема:
Војвода је на Цетињу Мирко,
А дома су љути Црногорци;
Па кад вуч'је јато ископамо,
Учинићу све, што ми је драго;
С миром ћемо уз Брда широка,
С нама боја нико чинит' неће,
Предаће се Брђани јунаци."
Превари се, кукала му мајка!
То зачула у граду Орфана,
Па излеће из бијела града
И похита преко поља равна,
Као срна од године данах,
Док у село Мартиниће дође
На оџаку војеводе Мата,
Онђе Крца Петровића нађе
И војводу Радовића Мата
И сердара Пилетића Јола
И војводу Бошковића Риста
И сердара Радовића Блажа;
Код њих има три хиљаде Србах,
Што чекају Омерову војску,
Па Орфана Крци бесједила:
"Петровићу, госпоцко кољено!
Добро сједиш, пијеш вино хладно
С војводама на високу кулу,
Но је ли ти на искупу војска
И ђе су ти љути Црногорци?
Сјутра ће ти ударити Турци"
Ту све каза, што је чула млада
Од Омера, вељега везира.
Кад је Крцо разумио гласе,
Тури руку у шпаг од доламе,
Па извади дванаест дукатах,
Дарива их Орфани ђевојци,
И овако њојзи проговара:
"Хајде збогом, лијепа ђевојко!
Имам доста за Омера војске;
Сјутра ће ми доћи Црногорци,
Ми ћемо знат' дочекати Турке."
Онда Крцо на ноге скочио,
Стаде Србин раздвајати војску:
Од Глизице изнад Мартинићах,
Ту оправи Бошковића Баја,
Командира од Бјелопавлићах,
И даде му хиљаду момаках;
А војводу Бошковића Риста
Изнад села у гору зелену
И за њиме хиљаду Брђанах;
А сердара Радовића Блажа
У затвору у бијелу кулу
И за њиме шездесет момаках;
А војводу Радовића Мата
Са његово четрнаест братах
Насред села у бијелу цркву;
Собом узе Пилетић сердара
И за њиме хиљаду Пиперах,
Ш њима јунак у Жупину пође;
Докле свану, разредио војску.
Како сину на истоку сунце,
Омер паша на ноге се нађе,
И појаха претила ђогата,
Док изиде пред спушком капијом,
Онђе војску сигурану нађе,
Ш њоме пође уз Бјелопавлиће.
Боже драги, чуда великога!
Ко би стао, на војску гледао,
Ђе' Тураках четрдест хиљадах,
А Србаљах пуно три хиљаде;
Што ће рећи, што ли промислити?
Што ће јадни Срби учинити!
Мало Србах, а много Тураках;
Бог ће помоћ' и богородица!
Јунаци су бољи Црногорци,
Омер пушти силу и ордију,
Баш на село и бијелу цркву,
Докле танке пушке запуцаше,
Око цркве Турци попадоше,
А на куле многи навријеше,
А из кулах пушке запуцаше,
Поваљаше Турке на гомиле.
Ал' су Турци од боја јунаци,
Прва војска село уминула,
Ишћераше на село Глизицу,
Ту се бјеше затворило, друже,
Четрдесет добријех јунаках
У њихове двије б'јеле куле;
У Жарића и у Радовића;
На њих грдно кидисали Турци,
Мање куле ватром попалили,
А за дувар руком приватили,
Страшну уру виде пред очима:
Пучу пушке, а падају Турци.
Ово гледа Бошковићу Бајо,
Викну јунак, што му грло даје
Перјаника Рашка Радовића:
"Држ' се, Рашко, брцка перјанице!
Ја л' ћу моју главу изгубити,
Ја л' из куле тебе избавити!"
Онда Бајо загон учинио,
А за њиме хиљада момаках,
Како дође, удари на Турке;
Од њега се Турци препадоше,
Докле Турци натраг узмакоше;
Онадер се Рашко отворио
Са његово четрдесет другах,
Пос'јекоше четрдесет главах;
Пушка пуца, нигда не престаје
И топови на бијелу цркву
И на б'јеле Радовића куле.
То видио Бошковићу Ристо,
Па на Турке јуриш учинио,
За њим иде хиљада момаках;
С треће стране Никетић сердаре;
Грдно ли се поломише Турци,
Ћерају их наши крајишници,
Сијеку их и хватају живе;
Соколи их Петровићу Крцо,
Голу носи у рукама ћорду,
И нагони своје на јунаштво;
Док до Спужа доћераше Турке,
Шест стотинах главах пос'јекоше,
Још хиљаду на мртво убише,
Које Турци мртве унијеше,
Да им Срби не сијеку главе,
А Срби се натраг повратише,
Па погибшу браћу избројаше:
Сто и тридес'т на мртво јунаках,
Међу њима војводу Мата,
Са његово четрнаест братах.
Нека гину веселе им душе,
Јер су живот за поштење дали
И лијепо име црногорско.
Петровићу, на твоје поштење!
Кад знаш тако разредити војску
И јуначки попратити Турке,
Ти не жалиш крвавити руке.

Бој на Новом Селу

(1862 год.)

У Спуж дође дванаест хиљадах
Све низама, царева солдата,
Пред њима је паша Али паша,
Који бјеше глава од низама;
Испод града починула војска,
Испод града, насред поља равна:
Ту бијеле попели чадоре,
Али паша Спужу на капију,
Ш њим су многе баше и бимбаше,
Међу њима спушки капетане,
Па им служи кафу и ракију;
О свем' Турци еглен затурили,
А највише зборе за јунаштво,
Ђе ће сјутра с војском ударити;
Неки каже: "Окренимо војску
Пут Пипера, крваве крајине,
Који су нам много јада дали;"
Други вели: "Да дигнемо војску
На крваво село Мартиниће,
Да ми вуч'је јато ископамо,
Које нам је много јада дало."
Доцкан рече спушки капетане:
"Али пашо, главо од низама!
Да хоћете мене послушати,
Прођите се пиперске крајине,
Пипери су крвави јунаци,
Могли бисмо на зло нагазити;
Прођите се и од Мартинићах,
Јер су они од вазда јунаци,
Мартинићи и Бјелопавлићи,
Многе су нам поломили војске
И нама су много јада дали;
Него видиш, главо од низамах!
Ново село под Сађевац тврди
И у селу влашка пандурица,
Б'јела вила попа Вујовића,
Што је тежа свој турској крајини
Од Пиперах и од Мартинићах;
А ево ти згода превелика,
Доћи нико у индату неће:
Дома није Бошка капетана,
Но је поша' у Херцеговину
И повео Загарчане младе
И Комане, соколове храбре;
Сувише је вода у брегове,
Не може је орај прелећети,
Акамоли момак препливати
Под пусатом и свијем оружјем;
Ту ћеш српско село похарати,
И нас'јећ' се добријех јунаках,
И упалит' српску караулу."
Турчин мњаше, нико не чујаше,
То зачула његова Орфана,
Па изиде из бијела града,
И обрну преко поља равна,
Као срна од године данах.
Хитро иде, а још брже дође,
Б'јелој кули попа Вујовића,
Под кулом је ухватила стража,
Па је воде на попову кулу;
Ту нађоше добра два јунака:
Шетковића Тома капетана
И сокола попа Вујовића,
Па им поче причати Орфана,
Што је млада чула од Тураках.
Онда попе на ноге скочио,
Па направи лист књиге бијеле,
А на руке Бошковићу Ристу,
Војеводи од Бјелопавлићах:
"На знање ти, српска војеводо!
Сјутра ће ни ударити Турци,
Нас је мало, а Тураках много,
Могли бисмо лудо изгинути,
Него хитај, док огрије сунце,
Да им, брате, будеш у индату,
И доведи Брђане јунаке."
Војеводи, када књига дође,
Тај час јунак покупио војску,
Преведе је на мост од Сушице.
Покри војску у гору зелену,
А он пође на попову кулу;
Ту Томицу нађе капетана
И сокола попа Вујовића,
Ш њима бјеху шездесет момаках,
У б'јелу се затворили кулу
И разбили пушкарице често,
Мисле Срби, да чекају Турке;
Војевода им придаде војске:
Од Брђанах двадесет момаках,
Међу њима Мирковића Риста,
Нека старац Србадију храбри;
А војвода међу војском пође,
Па се скрили у гору зелену,
Али-паша, кријући не хоће,
Него јавно, кад огрије сунце,
Крену војске дванаест хиљадах,
Пут Новога Села ударише,
Тек Праскицу поље уминуше,
Запуцаше цареве лубарде
На попову пребијелу кулу,
Ма се Срби препанути неће
Од кумбарах и од лумбарада,
Док се Турци примакоше близу
И у село Ново уљегоше,
Мање куће ватром попалише;
Онда српске пушке запуцаше,
Сташе тући око куле Турке;
Ал' су Турци одвише јунаци,
Те на кулу јуришају често,
И приносе сламу и сијено,
Не би ли је ватром изгорјели;
Ал' се Срби препанути неће,
Соколи их Ристо капетане:
"Пун'те пушке, а туците Турке,
Сад ће уд'рит' војевода Ристо,
А за њиме сва три капетана
И Брђанах двадесет стотинах."
Уто скочи војевода Ристо
И за њиме брцки крајичници.
Они сложно на Турке уд'рише,
Убише се бојем из пушаках,
Док из села оћераше Турке,
Ма не могу од бијеле куле,
Прегоне се око б'јеле куле;
Но Србима мали индат дође
Од Глизице и од Мартинићах,
Има бројем стотина јунаках,
Пред њима је Нешковићу Вуле,
Јунаштва му у хиљаду нема
И љуцкога ума и разговора;
Види тешку муку на јунаке
Под затвором у бијелу кулу:
Црвен пламен кулу ухватио,
А око ње мрки крајичници,
Ђе се кољу, као мрки вуци;
Па тек дође, удари на Турке,
А Турци му сокак направише;
Го јатаган носи у рукама,
Пресијеца црне солдатине,
Ка' мрки вук у планини овце,
И његово стотину момаках
Мартинићах, брцке кључанице,
Како туку и разгоне Турке;
А Брђани живље кидисали
И од куле Турке поћераше,
Те пред Спужом боја раздвојише,
Па погибшу браћу избројише.:
Седамдесет и четири више,
Међу њима Нешковићу Вуле;
Нека гину, веселе им душе,
Јер су живот за поштење дали
И лијепо име црногорско!
Па стадоше бројит' Турске главе:
Три стотине и шездесет више,
Што у томе боју пос'јекоше,
А хиљаду на мртво убише,
Те их Турци мртве одвукоше
Да им Срби не сијеку главе,
Весели се, ти крајино наша!
Докле рађаш онаке јунаке,
Ка' што бјеше Нешковићу Вуле
И остали наши витезови,
Црна Горо, мајко од јунаках,
Која но се не бојиш Тураках!
Црна Горо, каменито ст'јење,
Српске круне драго си камење!

Бој у Кити и погибија Салик-паше

(1862 год.)

Зачуди се паша Дервиш-паша,
Више пута низ Дугу идући,
Ђе га грдна погибија нађе
Од војводе Петра Вукотића,
Од војводе и Црногораца,
Особено на Ништице равне,
На Ништице и Пресјеку равну,
Ђе је царску изгубио војску
И цареву азну и џебану,
Да продере граду никшићкоме,
Но никако проћи не могаше.
Па се мучи Дервиш-паша силни,
Што ће Турчин од живота свога,
Све је мисли у једну скупио:
Па низ Гацко војску окренуо
Пут Билеће, града бијелога,
А отолен низ Бањане равне;
Хоће Турчин низ Рудине проћи,
Да ували низ Киту планину;
Собом води тридесет хиљадах
И још води Салик-пашу млада,
Који с војском за Дервишом влада,
Мисле Турци, да кријући прођу,
Да замину од Дуге крваве,
Да не виде Турке Црногорци.
Ђе је среће, има и несреће,
Ма за Турке биће, ако бог да!
Глас допаде Петру Вукотићу:
"Уљегоше Турци низ Бањане,
А сјутра ће низ Рудине равне,
Без боја ће у Никшиће доћи."
Кад војвода разумио гласе,
Он је своју подигнуо војску,
Поведе је у Киту планину,
Кудијен ће најавити Турци;
Стаде Петар разређиват' војску
Око друма на свакоју страну:
С једне стране војводу Анта
И војводу Бањевић Јована,
А за њима Бањце и Граховце;
С друге стране војводу Милоша
С капетаном Вуковић Голубом,
А за њима Цуце и Рудинце;
С треће стране војводу Ива
И војводу Мартиновић Марка
И сокола Новаковић Мила
И за њима хиљаду момаках,
А поред њих Матановић Ђура
И дијете Вукан капетана,
А за њима све Ћеклиће листом
И Бјелице на гласу јунаке;
А поред њих братучеда свога,
Капетана Вукотића Станка,
И сердара Николића Шога,
И за њиме Жупу и Луковце
И Чевљане, на гласу јунаке;
Истом Петар уредио војску,
Ал' ево ти царев капиџија,
За њим иде сила и ордија,
Кад пред собом виђе Црногорце
Заиста му мило не бијаше,
Али му се ино не могаше,
Он се натраг повратити шћаше,
Ма му не да Салик-паша млади,
Но на војску ршум учинио,
Голу носи у рукама ћорду,
А проћера претилог путаља,
За њим низам све у дуге врсте;
Поред њега Дервиша на ђогина,
Голу носи у рукама ђорду,
Па нагони своје на јунаштво:
На бусије српске навријеше,
Загрмјеше цареве лубарде,
Запуцаше с коњах кубурлије,
Бој се бије, нигда не престаје,
Пала тама на Киту планину
Од брзога праха и олова,
Као да је облак уфатио;
Ту брат брата познат' не могаше,
А камоли Турчин Црногорца;
Ту се бјеше смијешала војска,
Уд'рили се млади убојници
На мушкете и на бајунете,
На свијетле сабље и гадаре
И на српске оштре јатагане;
Два дана се клаше и ћераше,
Ма на силу Турци провријеше,
Уљегоше низ Киту планину;
Сијеку их 'страга Црногорци,
Соколи их Петар војевода,
Док на Слано саћераше Турке:
Отеше им коње и коморе,
Од Тураках шићар задобише;
Ту погибшу браћу избројише:
Пет стотинах мртва и рањена,
Што у Киту паде Црногорца;
А стадоше бројит' турске главе:
Дв'је хиљаде и седам стотинах,
Што турише пред војводом главах;
Ту је глава Салик паше млада
И многијех башах и бимбашах,
Онда рече Петар војевода:
"Богу фала, браћо Црногорци!
Ја не жалим, што прођоше Турци
Преко Ките у Никшиће равне,
Кад је 'вака касапница била,
И кад видим оволико главах
Од Тураках, царскијех синовах.
Салик пашо, црна кукавице,
Што не сјеђе у Стамболу граду
У кавезу међу кадунама,
Да духана пушиш из комуна
И да грку присркујеш кафу?
Него су те врази донијели
Од Стамбола у Херцеговину,
Па си хтио и пут Горе Црне,
Ца похараш нашу Гору Црну,
Па изгуби твоју главу грдну;
Нека знаду Осмајлије Турци,
Што су наши храбри Црногорци!"

Бој на Пресјеци у Дуги

(1862 год.)

Шетњу шета Дервиш паша силни
По равноме Пољу Гатачкоме,
Око њега многа турска војска,
Ево има по године данах
Више пута низ Дугу окрета
Са његовом силом и ордијом,
Са тајином и са коморама,
Сваки пут се поврнуо грдан:
Њему тајин отму Црногорци,
Оћерају коње и коморе
И цареве зелене топове.
Ал' Дервишу све је мало било,
Но га јуче погибија нађе
На Ништице од Петра војводе,
Од војводе и Црногорацах,
Те му многу ис'јекоше војску:
Три хиљаде и седам стотинах,
Још толико има рањенијех;
У Гацку се код Дервиша криве,
И још плачу, као мала ђеца.
Дервишу се грдно ражалило,
За три дана нн с ким не говори,
Но се срди на Петра војводу
И његову ваљану дружину.
Онда Турчин ситне књиге пише
Пут Мостара и пут Сарајева
И Травника, града бијелога;
Зове Турчин босанске балије,
И још зове младе Сарајлије
И Мостарце до мора јунаке,
Да му дођу Гацку широкоме,
Да намири пос'јечену војску,
Да прокрчи граду никшићкоме;
Књиге спреми и дође му војска,
Баш управо дванаест хиљадах,
А код њега двадесет хиљадах,
У све тридест и двије хиљаде;
Пак се много Турчин посилио,
Када виђе босанске балије,
И кад виђе младе Сарајлије
И Мостарце до мора јунаке,
Па написа лист књиге бијеле,
А шиље је Петру Вукотићу
Насред друма у Дугу крваву,
Још овако у књизи говори:
"Чуј, војводо од књажеве гарде!
Мичи ми се с друма зеленога
И уклони своје Црногорце,
Е сам силну покупио војску,
Која ћете знати попратити,
И из наше горе ишћерати,
Па те гонит' преко Горе Црне,
У сиње те море утопити,
А ето ме у прву неђељу."
А не рече Турчин, ако бог да,
Као што му ни помоћи неће.
Када Петру таква књига дође,
Он окупља браћу Црногорце,
Па им Петар за Дервиша прича.
За Дервиша и његову војску,
Још овако њима проговара:
"Црногорци, моја браћо драга!
Скоро смо се поклали с Турцима
На Ништице и на друга мјеста,
Ми смо свуда Турке добивали;
Ја се уздам у бога великог
И лијепи талих црногорски,
Сјутра ћемо побиједити Турке
И Дервиша натраг поћерати,
Ако ћете мене послушати."
Онда Петар уреди војнике:
С једне стране војводу Арта,
За њим спреми триста витезовах,
И војводу Баћевић Јована,
За Јованом Бањане јунаке
И сокола војводу Милоша
Са сердаром Кривокапом Крстом,
Још за њима Цуце и Рудинце;
А отправн братучеда свога,
Вукотића Станка капетана,
А за њиме мрке Озриниће;
Па војводу Матановић Ђура,
А за њиме све Ћеклиће листом,
Са војводом једно момче младо,
Момче младо, војводу Горчина
И дијете Вукан-капетана
Од Бјелица мјеста јуначкога,
И за њиме све Бјелице листом;
Па отправи Бошка капетана
И за Бошком Загарчане младе
И Комане, соколове храбре;
Па отправи све Пјешивце листом
Са Николом, младим капетаном,
И соколом Борковићем Пеком;
И уреди Бошковићи Баја,
Командира од Бјелопавлићах,
За њим једну хиљаду момаках,
Брђанина, као ватре живе,
А од њега Петра капетана
И сокола Павића сердара
И Ровчане на гласу јунаке
И војводу Бојовић-Јована
С капетаном Ђукановић Марком;
За њима су Жупљани јунаци
И Луковци, наши крајичници;
А отправи братучеда свога,
Радоњића војеводу Ива,
Да преведе за Пресјеку гарду,
Да Турцима удари озада,
То ће њима бити изненада;
Онда Петар ријеч проговара:
"Црногорци, моја браћо драга!
Данас ће бит' боја са Турцима,
Кријући им ударити нећу,
Него јавно да их дочекамо
Под Пресјеком у пољу зеленом
На свијетле сабље и гадаре,
Па што коме бог и срећа даде!
Барјактари, дигните барјаке,
Нек' их Турци издалеко виде!"
Истом Петар уредио војску,
Ал' затутње Крстац и Голија,
Одјекује Дуга до Никшићах,
Запуцаше цареве лубарде,
Попуцују с коњах кубурлије,
А са коњах подвикују Турци:
"Чекајте нас, мрки Црногорци!"
Страшно бјеше погледати Турке,
Мало Србах, а много Тураках;
Ал' се Срби препанути неће,
Јунаци су бољи Црногорци;
Међу собом зборе и говоре,
Јунаци се један другом фале,
Колике ће посијећи главе.
Уто Дервиш на Пресјеку дође,
И угледа српске барјактаре,
Под барјаке уређену војску;
Тада Дервиш ватру оборио
Са његовом силом и ордијом
На барјаке и на барјактаре
По Пресјеки на свакоју страну;
Ал' да видиш младе Црногорце,
Те их она ватра претурила,
Хитро момци на ноге скочише,
Барјактари, као соколови,
Сви у Турке јуриш учинише:
Стоји цика танкијех пушаках,
Стоји фиска младијех момаках,
А грмљава царевих топовах;
Пушка преста, а топ одумили,
Паде тама у Пресјеку равну,
Убише се млади убојници
На свијетле сабље и гадаре,
Трзају се оштри јатагани,
Сијеку се млади убојници;
Гину Турци, гину Црногорци;
Боже драги, страшне ломјавине
По Пресјеци и око Пресјеке!
Турци вичу: "Умети Мухамед!"
Срби вичу: "За вјеру хришћанску!"
А војводе разагоне Турке
Са сабљама у бијеле руке;
Ту се ваздан клаше и ћераше,
Један другом одољет' не може,
Докле их је ноћца раздвојила.
Оста Дервиш под Пресјеку равну,
Око њега мрки Црногорци,
Доста има мртва и рањена:
Шест стотинах црногорске војске,
Што би мртва, и што би рањена,
Међу њима два добра јунака:
Војевода Милићу Горчине
Са сердаром Кривокапом Крстом,
И остали многи барјактари
И књажеви бирани јунаци.
А стадоше бројит' турске главе:
Дв'је хиљаде и двије стотине
Од Бошњаках и Херцеговацах
И низамах цара честитога,
Од турскијех башах и бимбашах;
Ту је глава Ченгић-Мухамеда
И Турчина Тоске Арсан-бега,
Што је глава над свом Тосканиом.
Збили су се уоколо Турци
Код Дервиша и око топовах,
Ма га зове Петар војевода:
"О Дервишу, царев капиџија!
Како ти је на уранку било?
Јесам ли те мушки дочекао?
Како ће ти на конаку бити?
У јад ће ти ноћца омркнути,
А на горе јутро осванути
Под Пресјеком у гору зелену!
Јер ми саде ситна књига дође
Од милога господара мога,
Да је к мени отправио гарду,
И пред гардом Новаковић Мила,
Који носи књажев алајбарјак,
Баш над гарде дванаест стотинах,
Докле сване код мене ће доћи,
Ма за тебе у јад, ако бог да!"
То Дервишу много јада даје,
Док ујутро јутро освануло,
А Турцима на зло, ако бог да!
Док стадоше пуцат' џефердари
Широкијем Пољем Никшићкијем;
Помоли се војска и барјаци
У томе се ограшише Турци.
Мисле ками, да им индат греди,
Од празнога града никшићкога;
Код Дервиша једно Туре зорно
Из Никшићах Мушовићу Бего;
Он окрену срчали дурбина,
Па Дервишу тако проговара:
"Дервиш-пашо, изгубио душу!
Као што ћеш изгубити главу
И сву твоју несрећну дружину
И топове цара честитога,
Оно није индат од Никшићах,
Но је оно црногорска војска:
То је гарда Петровића књаза;
Ја познајем Мила барјактара,
С калуђером Дучић Нићифором,
Који с' цару скоро одметнуо
И одврга' Шуму и Попово,
Од њега нам добра бити неће.
Јаше кале дебела ђогина,
Голу носи у рукама ћорду,
Те сијече и разгони Турке;
Ја познајем гарду свуколику:
У њих ти је од боја оружје,
Које но су скоро задобили
На Граховцу пољу крвавоме,
На главе им црвени шишаци,
На њима су лафи и орлови,
У злато им крила омакнута;
Него бјежи, не унио главе!
Ка' је богме ни унијет' нећеш,
Ако би те застанули овђе."
Препаде се, срамота га била,
Па утече Гацку широкоме,
А за њиме сваколика војска;
Ћерају их мрки Црногорци,
Док на Гацко ишћераше Турке,
Неке њима пос'јекоше главе,
Пак се опет натраг повратише,
На логору у Дугу крваву.
Моли бога, царев капиџија,
Е те овђе не застаде гарда
Са соколом Милом барјактаром.
Сједе Петар, ситну књигу пише,
Па је шиље своме господару,
Све му, што је и како је каже
И како је попратио Турке,
Шиље књазу два хата голема
И тридесет бриткијех сабаљах
И ордене цара честитога,
Које Турци бјеху задобили
На Русију земљу православну;
Опет Петар другу књигу пише,
Па је шиље на Гацко Дервишу
У књизи му тако бесједио:
"Јесмо ли те тако попратили?
А ја мислим, потежит' се нећеш,
Опет ходит' граду никшићкоме,
Док у Дуги сједе Црногорци;
Ја те чекам преварит' те нећу!"
То је било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.
Домаћине, дај ми чашу вина,
Ма доброга, а чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима!

Ударац на град никшићки

 (1862 год.)

Пошље боја на Ништице равне
И крваве турске касапнице,
Што им даше мрки Црногорци,
На Гацко се окупљају Турци,
Не би л' како Дугу проломили;
Ма у Дуги сједе Црногорци,
Међу њима Петар војевода;
Чекали их за петнаест данах,
Док ево ти мрка Црногорца,
Арамбаше Павловића Пека
И сокола Рамовић Новака,
Па бесједи Петру војеводи:
"Чуј, војводо, од све наше војске!
Ми смо јуче до Никшића били,
И велики шићар уводили:
Шест хиљадах б'јелијех овацах,
Дв'је хиљаде коњах и воловах,
А код њих стотина чобанах;
Но да ни даш хиљаду момаках,
Могли бисмо њима ударити,
И посјећи стотину чобанах,
И велики шићар шићарити,
Па га догнат' у ову планину,
Биће меса за сву нашу војску,
Нек се месом ране Црногорци."
Тада Петар дозива главаре:
Војеводу Радоњића Ива,
И војводу Матановић Ђура,
Од Грахова војеводу Анта,
И младога Церовића Ђура,
Па им прича, што им Пеко каже.
Сви рекоше, да би добро било,
Па им Петар одвојио војске
Баш на броју дванаест стотинах,
И отправи српске поглавице;
Ноћно сишли низ Дугу широку,
Уљегоше Пољу Никшићкоме,
Па у пољу раздвојише војску:
Једну узе Радоњићу Иво
Са војводом Матановић Ђуром;
Другу узе војвода Анто
И дијете Церовићу Ђуро;
С треће стране Павловићу Пеко,
Да најпрви удари на Турке,
Скрише војску у зелену лугу,
Док ујутру обас'јало сунце,
На граду се отворише врата,
А из града изврвјела марва,
А пред њоме стотина чобанах,
Који пјешке, кој' на коњу брза;
Далеко се одмакнули града,
Претражују пољем никшићкијем,
Јер се боје од Црногорацах.
Рикну војска из зелена луга,
А пред војском Арамбаша Пеко,
С поред Пека два сокола сива:
Младо момче Рамовић Новаче
На ђогату коњу од мегдана;
С друге стране нагнута делија
По имену Лучићу Јоване
На његова вранца претилога;
Сви тројица иду упоредо,
Голе носе у ракама ћорде,
А за њима четири стотине
Црногорца, као мрка вука;
С друге стране војвода Анто
И дијете Церовићу Ђуро
И за њиме четири стотине;
С треће стране Радоњићу Иво
На његова вранца од мегдана,
И два брата, два Матановића:
Сердар Перо и војвода Ђуро
На два коња, ка' на двије виле,
И са њима четири стотине.
Кад на турски плијен ударише,
Из Никшића, као соколови,
Побише се бојем из пушаках,
Ма залуду, кад им не помага;
Док војводе коње проћераше,
У по поља претекоше Турке
Са сабљама у бијеле руке;
Ко ће први почет' сјећи Турке?
Понајпрви Рамовић Новаче,
Са соколом Лучићем Јованом
И соколом арамбашом Пеком;
С друге стране Радоњић војвода
И два брата, два Матановића,
Ту по једну пос'јекоше главу;
Оне друге млади убојници;
Ту стотину главах пос'јекоше,
И велики шићар задобише,
Па на поље сташе Црногорци.
Но завика Лучићу Јоване:
Ја ћу нагнат" у чаршију вранца,
Да би знао, е ћу погинути."
Оно рече, а поћера вранца,
Поред њега Новак на ђогину,
Голе носе у рукама ћорде,
А за њима војска и војводе;
Пред градом их сусретоше Турци,
Али Срби узмакнути неће,
Но у Турке јуриш учинише;
Ту се стаде пролијеват' крвца,
Од Тураках и Црногорацах,
Бој се бије, нигда не престаје;
Сијевају сабље и гадаре,
У момчади оштри јатагани;
А коњици коње проћераше,
Док у варош куле задимише,
А натраг се Турци повукоше;
Бјеже Турци табиј и капији
Под низамом и под топовима,
Остављаху куле и кадуне.
У куле се многи затворише,
Па се бране огњем из пушаках,
Кроз чаршију бију Црногорце.
Но да видиш једно Туре зорно,
По имену Аџика Љухару,
Са пенџера гађа џефердаром
Каурина Лучића Јована,
Међу токе у прси широке;
Но Јовану добра срећа била,
Има Јован вранца од мегдана,
Држи главу према господара,
Па му главом прса заклањаше,
Те Јована пушка не згодила,
Него вранца међу очи црне;
Паде вранац граду на чаршију,
Ал' је Јован добар бињаџија:
Нити паде, нити се препаде,
Ни из руках сабљу изпуштио,
На обје се ноге дочекао,
На вранцу се Јован обрнуо,
Колико му вранца жао било,
Готово му сузе полећеле,
Па овако вранцу бесједио;
"Тебе хоћу оставити овђе,
Ма Љухара оставити нећу,
Што му главу откинути нећу,
Па ћу пребит' Аџа за вранчића."
Што је река' није преварио;
Но истрча на високу кулу,
Те Аџики посијече главу,
Код гриве је подметнуо вранцу;
Стоји крка по бијелу граду,
За града се хватају јунаци,
А ломе се оштри јатагани
И од живе ватре џефердари,
А у дим се претварају куле;
Робе Срби буле и кадуне
И хватају под оружјем Турке,
Док по града огњу предадоше,
Па се Срби натраг измакоше,
Ухваћено робље одведоше,
Па на пољу Турке пребројише:
Седамдесет и четири више,
Што у боју живе заробише;
Послаше их на Цетиње равно,
Ка робове свезанијех руках,
У тамницу Николаја књаза;
Женско робље онђе опростише,
И натраг их у град пропратише,
Пос'јечене главе пребројише:
Три стотине и шездесет више;
А погибе црногорске војске
Од ударца до градске капије
Баш шездесет добријех момаках,
Међу њима Гиљан барјактаре.
Тад војводе шићар најавише
И с Тураках рухо и оружје,
Док дођоше у Дугу крваву,
Код војводе Петра Вукотића,
Види Петар велика шићара,
Види здраво своје арамбаше,
Па се њему живо срце смије;
Још их пита, што је тамо било,
А они му све казују дивно,
Што је било и како је било,
Колико су узели шићара,
Колико су откинули главах,
Колико су робља заробили,
И послали на Цетиње равно,
Свезанијех руках наопако,
У тамницу свога господара.
То је било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.

Бој на Понарима

(1862 год.)

Вино пили ријечки главари
На Ријеку у бијелу кулу,
У бијелу кулу попа Јока,
Да ти неке по имену кажем:
Војевода Петар с Љуботиња
Са сердаром Јовићевић Савом
И соколом сердаром Кусовцем,
Код њих сердар Средановић Ђуко;
Пију Срби вина и духана,
Сердар Ђуко кафу и ракију;
Вели сердар Јовићевић Саво:
"Ти, војводо, од нахије главо!
Видиш, брате, свуда што се ради,
Нахије се наше опоштише,
С Турцима се кољу и ћерају,
Сваки себи добива поштење!
Ми сједимо, ништа не чинимо,
Да нахију нашу подигнемо
И крајину турску помутимо,
Одметнимо широке Понаре,
Па Вуковце и другу крајину;
Пандурице турске разуримо,
Које сједе на Аџове врбе,
Ка' и што смо проклету Врањину."
Тад војвода ријеч бесједио:
"Бе аферим, цеклински сердаре!
Ја се јесам давно зафалио,
На Цетињу моме господару,
Да похарам сву турску крајину
До Мораче, ријеке студене,
Б'јеле куле на Аџове-врбе,
И пос'јећи цареве пандуре
И њихова добра арамбашу,
Алил-агу Копилићевића,
И разурит' турске карауле,
Али моју изгубити главу!"
Тад војвода на ноге скочио
И за њиме три сердара млада,
Три сердара војску покупише,
Па Вуковце село уватише,
Притискоше широке Понаре,
Попалише турске карауле,
Ударише на Аџове-врбе,
На Алила Копилићевића,
На његове тврде карауле
И његово стотину пандурах;
Од кулах је притворио врата,
Па соколи турске витезове,
Често гађе из бијеле куле,
Око куле бије Црногорце.
Ма да видиш ријечке јунаке,
Кулама се прикопају близу,
Често гађу на пенџер од кулах
И на турске пушкарице честе;
Ал' се брани Копилићевићу,
Не да себе и бијеле куле,
Но соколи Арбанасе љуте.
Кад то виђе војевода Петро
Са његова добра три сердара,
Па овако Петар бесједио:
"Ти сердаре, Средановић Ђуко!
Узми хитрих дванаест момаках,
У црну се лађу увезите,
Хајде брже на Додоше равне,
Довези ми топа зеленога
Из фортице књаза свијетлога,
Докле сване и сунце огране,
Да си с топом на Аџове-врбе.
Ја ћу нашу одмакнути војску,
Јер Турцима ништа не можемо;
У куле су Арнаути љути,
А на Жабљак цареве лубарде,
Не дају ни ока отворити,
А камоли куле приватити;
А други топ на Панџуљу спреми,
Нека бије града жабљачкога,
Нека смете у Жабљаку Турке,
Да Алилу индат не доходи."
У млађега поговора нема,
Брзо пође, а још брже дође,
Све нареди што војвода каже,
Док ујутру јутро освануло,
А Алилу на зло, ако бог да!
Њега зове Средановић Ђуко:
"Предај ми се, турски капетане,
Јер сад видиш, да си погинуо!
Ако ли ми вјеровати нећеш,
Послаћу ти јабуку од злата,
У твојојзи затвореној кули,
Још је скупља, ма да је од злата."
То изрече, упали лубарду,
Прошика му пребијелу кулу,
Два пенџера сердар начинио
Без мајстора, тамо и овамо;
Опет зове Копилићевића:
"Држ' се добро, Копилићевићу!
Знај, да ћеш ме брзо замолити."
Са Жабљака пукоше лубарде
На војводу и његову војску.
И сердара Средановић Ђука;
Мало поби, а много не траја,
Док с Панџуље пукоше лубарде,
На тврдоме граду жабљачкоме,
Стаде ломит' по Жабљаку куле,
Стаде писка булах и кадунах,
Сметоше се турске тобџибаше,
Ма не смета Средановић Ђуко
И јунаци Ријечке нахије,
Но Алилу кидисаше живо:
С једне стране топовима туку,
С друге стране лагум поткопају;
С треће стране јуриш беспрестанка,
Виђе Алил да је погинуо,
Па он зове три српска сердара
И војводу што је њима глава:
"Аман те ми мало, Црногорци!
Ја ћу вама на аман изаћи,
Предаћу ви кулу и оружје;
Ја знам добро ријечке главаре,
Колико сте добро за јунаштво,
Толико сте вјерни и поштени,
Мојој глави ништа бити неће,
Као што сте јуче учинили
У Крњице, крваву крајину:
Уватили Хота Асан агу
И са њиме војске шест стотинах
И главаре од Скадра бијела;
Нијесте му муке задавали,
Нити сте му образ оштетили,
Но се данас по Цетињу шета;
И ја ћу се предат', Црногорци!"
Па од куле отворио врата,
Те изиде међу главарима
И изведе дружину уздану;
Главарима предаше оружје;
Што му друштво бјеше изгинуло
У његову ојађелу кулу:
Четрдесет и четири мртва,
А шездесет у ропство предаде.
Црногорци узеше оружје,
Царске куле редом запалише,
Повезано робље одведоше
На Цетиње своме господару,
Па књаз таку заповијед даје,
Те Турцима руке попуштише.
Код Асана ставише Алила,
Да духана пуше из комуна.
То је било, истина је било
Ја сам био на Везац планини,
Ту сам био и очим' видио.

Бој на Медуну у Кучима

(1862 год.)

Цмили нешто горе у планини:
Ал' је змија, ал' бијела вила?
Ал' је орај поломио крила?
Али соко пилад погубио?
Нит' је змија нит' бијела вила,
Нит' је орај поломио крила,
Нити соко пилад погубио,
Него Србин из кучке крајине,
Скрај Медуна, града бијелога,
Војвода Миљановић Марко;
Ево има четири године,
Откад Куче Турци похараше,
Турцима се Кучи предадоше,
И крваву сабљу пољубише,
Ма не хоће војвода Марко,
Сам се држи при Кому планини,
Собом нема друга ни једнога,
До сокола Станојевић Јоша.
Бије Турке, никад не престаје,
Од Медуна докрај Подгорице,
Четрдесет главах откинули,
И то им се мало учинило,
На се мећу турачке хаљине,
Шетају се по Зети пространој
И лијепој шехер Подгорици;
Турски иду, а турски говоре,
А по турски повезали чалме,
По турски су сабље припасали,
По граду их нико не познаје;
Док удари акшам и јација,
Тад по једну посјекоше главу,
Па је носе Кому на планину.
То трајало четири године,
Док погибе Станојевић. Јошо,
Сам остаде војевода Марко,
Мисли јунак шта ће од живота;
Све мислио на једну смислио,
Оде Србин преко Горе Црне
Докле дође на поље Цетиње,
Пред својијем Николајем књазом,
Па се књазу смјерно поклонио,
Љуби њега у скут и у руку,
Пита њега црногорски књаже:
"Оклен си сад, кучки војеводо!
Зар нијеси поша' код Тураках,
Ка' остали сви кучки главари?"
А војвода књазу одговара:
"Слушај добро, драги господаре!
Ја нијесам био у Тураках,
Нити ћу се предати Турцима,
Док је моја на рамену глава;
Ево има четири године
Како се сам бијем са Турцима;
Са мном нема друга ни једнога,
До сокола Станојевић Јоша,
Јуче ми је Јошо погинуо,
Под гиздавом варош Подгорицом!
Сад сам оста', без нигђе никога
Од кучкога рода жалоснога!
Ал' те молим, драги господаре!
Да ми подаш неколико војске,
То Пиперах и Братоножићах
И сердара Пилетића Јола,
Да ударим на Медуну граду,
И попалим турске карауле;
Од Медуна до Зете простране,
И крваве варош Подгорице
Биће Кучи, ђе и моја глава."
Али књаже њему одговара:
"О војводо, Миљановић Марко!
Сад не могу да ти индат дајем,
Ево има по године данах,
Ка' се бију Катуњани млади
И Брђани, соколови храбри,
По границах од Херцеговине.
Они рају бране од Тураках;
А знаш шта је на Крњице било,
На Крњице и тврде Понаре?
Ту и данас нашу војску кажу:
Још, чујеш ли, што се тамо ради
У зенђилу Васову нахију
На сокола војводу Миљана,
На Миљана и Васојевиће,
Двије паше са двадес'т хиљадах?"
Ал' војвода од њег' не отступа,
Него боље при њему приступи,
Па га љуби у скут и у руку:
"Ја ти много и не тражим војске,
Но Пипере и Братоножиће,
И подај ми два топа огњена,
Па што бог да и срећа јуначка!"
Књаз му више ни зборити неће,
Но му даде два топа огњена,
И Врбицу Маша капетана,
И његово двадесет тобџијах
И сердара Пилетића Јола,
И за њиме хиљаду момаках;
Отидоше право на Медуну.
Кад војвода на Медуну дође,
Према града намјести лубарде
И четири стотине момаках,
Да чувају града и капију,
Па војвода своју браћу зваше:
"Ђе сте, Кучи, моја браћо драга?
Ви сте овђе начинили града,
И фортице докрај Подгорице
Турци су их војском попунили,
А ја ћу их ватром опалити,
Али моју главу изгубити!
Ко ће са мном, нека иде за мном
На крваве турске карауле!"
Кад га јадни Кучи разумјеше,
Сви весело на ноге скочише
И на куле турске ударише,
Девет кулах на јуриш узеше
Од Медуна докрај Подгорице,
И свакоју огњем изгорјеше;
Три стотине главах пос'јекоше,
А стотину робах заробише,
Послаше их на Цетиње равно
У тамницу свијетлога књаза.
Сједи сердар Пилетићу Јоле,
Код њега је петнаест стотинах,
Листом Кучи и Братоножићи,
И Пипери на гласу јунаци,
Бије града два мјесеца данах,
Ма се бране цареви низами,
Жестокијем огњем из пушаках,
Из пушаках и из лубарадах.
То зачуо Черкез Абди-паша,
Ал' је Черкез рода јуначкога,
Те он справи Скадране јунаке
И низаме цара од Стамбола,
До дванаест хиљадах војниках,
А пред њима старца Осман пашу,
Да на Куче он поведе војску,
Да рашћера Куче и Пипере,
Да избави града медунскога,
И низаме цара од Стамбола;
Осман му се дивно поклонио,
Па отиде и доведе војску,
Један дио на Фундину тврду,
Други дио преко Орахова,
Трећи дио на Коће^[1] проклете,
Што немају вјере ни закона,
Ни клањају, ни бога познају,
Ни познају бога ни закона,
Ни у Риму папу великога.
Дочека их протопопе Ђоко
На Затребач на село крваво:
Бој се бије, нигда не престаје,
Ту се прва пролијева крвца;
Друга војска на Коће крваве,
Око куле Марашевић Аса;
Ту се бије протопопе Зеко,
Око њега кучки соколови;
На Фундине, на бијеле куле,
На бијеле куле Рашовића
Велика је сила навријела,
На Пипере, крваве јунаке,
Бој се бије, нигда не престаје;
Ту се прва пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах!
Ту се ломе мачи и анџари
И од живе ватре џефердари!
Мало Србах, а много Тураках;
Соколи их Пилетић сердаре,
Па дозива братучеда свога,
Капетана Пилетић Максима:
"А, Максиме, мој соколе сиви!
С'јеци Турке докле махат' можеш.'
Међу њима војевода Марко,
Он сијече и разгони Турке,
Не стиди се цара ни везира,
Ни Османа, паше царевога;
Гину Турци, гину Црногорци!
Већ је мука одољела жива!
Нестаде им праха и олова;
Узмакоше натраг Црногорци,
А за њима кидисаше Турци,
Са три стране нагло навалили,
Стадоше се код тврда Медуна,
Код Врбица Маша капетана
И сердара Радовића Блажа;
На њих Турци нагло навалише,
Из града се они отворише,
На топове јуриш учинише,
Ма тобџије, храбри соколови,
Бранише се, што су били кадри,
Док им траја праха и олова,
А већ су их околили Турци;
Оставише зелене топове,
А за оштра гвожђа прихватише,
И кроз Турке јуриш учинише,
Док топови у крв остадоше,
А Медуна Турци освојише;
Осман паша на Медун изађе,
Па дозивље Пилетић сердара:
"О сердаре Пилетићу Јоле!
Кажи право, тако био здраво!
Колико си војске изгубио
У овоме боју крвавоме?"
А Јоле му право казиваше:
"Осман пашо, турски капетане!
Кад ме питаш, право да ти кажем,
Од моје је војске погинуло,
Сто и тридес'т на мртво јунаках;
Међу њима два сокола сива:
Пилетићу Максим капетане,
И од Кучах протопопе Зеко;
У рају им починуле душе,
Јер су живот за поштење дали!
Три стотине има рањениках;
Више жалим два топа огњена,
Него наше посјечене главе!
Ал' ме ш њима прекорити нећеш,
Није ми их мајка направила,
Ни љубовца у дар донијела,
Но сам ти их скоро задобио
На Граховцу, ползу крвавоме,
Када турску пос'јекоше војску.
Но, Турчине, аманет ти тешки!
Кажи право, свечеве ти браде!
Је ли теби ико погинуо
Од нашега боја јуначкога?"
Турчин бјеше, за бога хајаше,
И за браду свеца његовога,
Па му право по истини каже:
"На мртво је шеснаест стотинах;
Рањенијех има три хиљаде;
Ма не жалим нашу многу војску,
Кад задобих два топа огњена,
Нашег цара, мога господара,
Да се ш њима не диче каури,
Ја се могу ш њима похвалити
И Медуном градом бијелијем."
А вели му Пилетићу Јоле:
"Каменом се похвалили Турци!
Кад толико остависте меса
На Фундини и на Орахову
И на Коће издајно кољено!"
То је било, истина је било.

^[1] Племе римске цркве

Бој на Ништицама

(1862 год.)

Шетњу шета црногорски књаже
По равноме Пољу Цетињскоме,
Око њега дванаест војводах;
О свачему зборе војеводе;
А највише зборе за јунаштво,
Но говори Петровићу књаже:
"Фала богу, моје војеводе!
Ево сада по године данах,
Откако се бију Црногорци
Са Турцима по Херцеговини
И питомој земљи Албанији,
Ја свуд чујем муње и громове,
Ђе но пуца и ђе одлијеже!
Отсвуд срећни долазе гласови,
Не могу ви свуда спомињати,
Као што би у Крњице тврде
Од Асана, хотскога главара;
Али што би на пољу Рудешу,
На Рудешу и Васојевиће
Од Миљана с пашом Селим-пашом
И остале различне бојеве;
Ја се надам срећи и поштењу,
Ако бог да и богородица!
И лијепа срећа црногорска!"
Војводе се сви пред књазом фале,
Колике ће који пос'јећ' главе;
Но се књазу очи отискоше
Широкијем Пољем Цетиљскијем,
Док угледа црногорско момче,
Које бјеху ране допануле:
Носи десну у лијеву руку,
А лијеву о грлу бијелу,
Вас у црну огрезнуо крвцу;
Право иде своме господару,
Господару, књазу Николају,
Па он књазу божју помоћ зваше,
А књаз њему ријеч одговара:
"Да си здраво, млади убојниче!
Видим да си с крваве пољане,
Газио си неђе ватру живу,
И бог да зна до тебе самога,
Је ли ико ту жив остануо!
Но ми причај што гођ, убојниче!"
Али момче тако проговара:
"Да си здраво, драги господаре,
Јуче смо се поклали с Турцима
У крваву Дугу од Никшићах
С Дервиш-пашом и силом његовом:
Три стотине и шездесет више,
Што турскијех главах пос'јекосмо,
И двадес'т им живих ухватисмо,
Којијема живот опростисмо;
Узесмо им два топа огњена
И велику турску џебеану;
Нас шездесет у боју погибе;
Међу нама три сокола сива:
Сердар Шћепан с Бањанином Ђоком
И соколом војводом Илијом!"
Када књаже њега разумио,
Жали књаже Ђока и Шћепана
И сокола војводу Илију,
Као десну из рамена руку,
Па погледа све војводе редом
И овако њима проговара:
"Збиља смо се с царем завадили?
Ваља се бит' ш њиме до једнога!'
Кад то чуо Петар војевода,
Добро жали три сокола сива,
Па се моли своме господару:
"Подај мени неколико војске,
Ја ћу поћи на Херцеговину,
И потражит' пашу Дервиш-пашу,
Покајаћу Ђока и Шћепана
И сокола војводу Илију,
Који су се осветили сами
И још многе Србе од Косова."
Књаз му даде неколико војске,
Оде Петар на Херцеговину;
Док изиђе у Дугу крваву,
Код њега се окупила војска
До четири хиљаде момаках,
Катуњанах и Бјелопавлићах.
Глас допаде Петру у ордији,
Да се Дервиш с Гацка отиснуо
Са двадесет хиљадах Тураках,
Хоће ходит' низ Дугу крваву
Бијеломе граду никшићкоме.
Ондар Петар поредио војску!
С једне стране Бошковића Баја
И Никића Тока капетана
И за њима хиљаду Брђанах;
С друге стране братучеда свога,
Капетана Машановић Станка,
Са соколом војводом Јованом
И соколом војводом Антом
И за њима мрки Катуњани;
Један дио себи оставио,
Па дружини ријеч говорио:
"Слушајте ме, браћо Црногорци!
Немој који пушку истурити
На далеко Турке поплашити,
Да га мојом не пос'јечем ћордом!
Ја ћу знати, кад ћу започети."
Па отправи арамбашу Пека
Ш њим момаках четири стотине
Код Ништице у гору зелену,
Да за њега Турци и не знају;
Утолико наљегоше Турци,
Под јелама сједе Црногорци,
Док се гора напуни Тураках,
Онда викну Петар војевода:
"А на ноге, моји соколови!
Дошле су ни утве златокриле,
Саме су ни главе донијеле!"
Па опали везену шишану,
Зацикташе српски џефердари
Око друма са обије стране,
Сметоше се у планини Турци,
Кидисаше мрки Црогорци!
Ко ће први почет' с'јећи главе?
Понајпрви арамбаша Пеко,
Баш са другах четири стотине
Озринићах, као мрка вука;
Он Турцима узмакнути неће,
Понајпрви помијеша војску:
С друге стране војвода Јоване
Са војводом Даковићем Антом
И соколом Станком капетаном;
С треће стране Бошковићу Бајо
Са Никићем Током капетаном
И за њима хиљаду Брђанах;
А с четврте Петар Вукотићу,
Војвода од књажеве гарде,
Голу носи у рукама ћорду,
А нагони своје на јунаштво;
Бој се бије, нигда не престаје;
Гину Турци, гину Црногорци;
Ту се ломе мачи и анџари
И од живе ватре џефердари;
Ту се кољу љетњи дан до подне,
Док Турцима мука одољела,
Утекоше уз Ништице равне,
На томе су боја раздвојили.
Па војвода сједе на разбоју,
Те главаре себи сазиваше
И њихову свуколику војску,
Ту погибшу браћу избројише:
Пет стотинах мртва и рањена,
Што у боју томе остадоше;
Док стадоше бројит' турске главе:
Три хиљаде и седам стотинах,
А рањене ни бројити нећу;
Још су много узели шићара:
Ту хиљаду коњах уграбише,
Под седлима и под ратовима
И велику турску џебеану.
Ту су Срби шићар дијелили,
Свакојему другу поједнако,
Најбољему, као најгорему,
А погибшу браћу укопаше,
Рањенике дома отправише.
Онда Петар ситну књигу пише
Једну шаље на поље Цетиње,
Господару Николају књазу,
Све му што је и како је каже,
Ка' је дивно попратио Турке,
Још му посла два хата крилата
И тридесет и седам сабаљах,
Што носаху баше и бимбаше;
Па војвода другу књигу пише,
Па је шаље Гацку широкоме
На Дервиша пашу царевога:
Знаш, Дервишу, не знали те људи!
Да ја жалим Ђола и Шћепана
И сокола војводу Илију,
Које си ми скоро изгубио,
Кад остави цареве топове:
Они су се осветили сами.
И ја сам их јутрос покајао;
Дервишу се, немој преварити,
Кад избројиш на тефтеру војску,
Ни тражит' их по овој планини,
Ја сам ти их данас избројио:
Три хиљаде и седам стотинах,
Што осташе на равне Ништице,
Освета је ово, потурице!
Још ти дајем божју вјеру тврду,
Чекаћу те у ове планине,
Да без крви Дугу не пасајеш!"

Бој у Васојевићима и погибија Селим-паше

(1862 год.)

Султан Азис отправио војску
На Николу Петровића књаза
И његову ломну Гору Црну,
Па на троје разд'јелио војску:
Једну спреми низ Херцеговину,
А пред војском Дервиш-пашу свога;
Другу спреми Албанијом равном,
Да удари на Брда широка,
А пред војском пашу Абди-пашу;
Трећу војску на Васојевиће,
А пред војском двије паше силне:
Селим-паша и Хусеин-паша,
А за њима двадесет хиљадах,
Што низамах, а што Арбанасах;
А у Скадар својега мушира,
Омер-пашу вељега везира,
Да с цијелом војском командира;
У Призрен су разд'јелили војску:
Селим-паша на Будимље пође,
А Хусеин у Гусиње пође.
Глас допаде у Васојевиће
Баш соколу војводи Миљану,
Да ће њему ударити Турци;
Онда јунак на ноге скочио,
Поче купит' по нахији војску,
Брже трче седам капетанах
И двадесет младих перјаниках
Од зенђиле Васове нахије;
Док ево ти млади барјактари,
Под барјаке уређена војска
У широке Ђурђеве Ступове,
Код бијеле цркве светог Ђорђа;
Па војвода међу војском стаде
И поче им јунак бесједити:
"Васо'вићи, моја браћо драга!
Чујете ли треску и грмљаву
Око наше српске Горе Црне,
Црне Горе и равнијех Брдах,
И како се кољу Црногорци
И Брђани, на гласу јунаци,
Са Турцима на свакоју страну?
Турска их је сила оклопила,
Ми сједимо, ништа не чинимо!
И нама се султан потежио,
Посла' нам је двије паше своје
И за њима двадесет хиљадах;
Но јуначки да их дочекамо
На свијетле сабље и гадаре,
Па што коме бог и срећа даде!
Ја се уздам у бога вишњега
А у стару срећу црногорску,
Да хоћемо придобити Турке."
Стаде Миљан уређиват' војску:
Капетане један до другога,
А за њима уређена војска,
Није шала, драги побратиме,
Ко погледа војводу Миљана
На ђогату коњу од мегдана,
Јунаштва му у хиљаду нема,
И љуцкога ума и разума;
Још овако ријеч бесједио:
"Васо'вићи, моја браћо драга!
Ја се у вас могу поуздати,
Ка' у моје срце у њедрима,
Ка' у моје свијетло оружје;
Ја знам да сте добри за јунаштво;
У кога се понајбоље надам?
У два брата до два Дедовића,
Једно Мира, друго Радисава;
Од Тураках препанут' се неће,
Најпрви ће почет' с'јећи Турке,
Ка' што су се вазда научили;
И сокола капетан Радула,
Печа ситна, ма је огњевита,
Њега фале наши крајичници,
Да сијече добро турске главе;
И сокола Поповић Ивана,
И делију Милетића Ђола,
Вазда сам га у боју гледао
С голим ножем у бијеле руке
Ђе сијече око себе Турке;
И сјутра ће тако, ако бог да!"
Васо'вићи, сиви соколови,
Почеше се међ' собом да фале,
Колико ће који посјећ' главе;
Утолико навалише Турци
На Крушево до Полимља равна.
Пред њима је паша Хусеине;
Дочека га војвода Миљане:
Ту се ваздан бише и ћераше:
Ту се црна пролијева крвца.
Један другом одолет' не може,
Докле их је ноћца раздвојила;
Мало Србах, а мало Тураках,
Јунаци су бољи Црногорци,
Него грдни Османлије Турци.
Код војводе окупља се војска,
Према турске табор начинио,
Па дозива пашу Хусеина:
"Хусејине, турска кукавице!
Јесам ли те како дочекао?
Јесам ли ти направио меса
Од твојијех баша и бимбаша?
Многе сам ти откинуо главе,
И много ли ти узео оружја
И добријех коњах седлениках,
Како ће ти на конаку бити?
У јад ће ти ова ноћи доћи,
А на горе јутро осванути,
Ако бог да да те нађем туна!"
Паша шути, ништа не говори,
Види турску грдну касапницу,
Види многе мртве и рањене,
Види многе пос'јечене главе
Од Тураках царскијех синовах;
Препаде се, срамота га била,
Па утече главом без обзира,
А за њиме сва остала војска,
Утекоше плаву и Гусињу,
А глас дође војводи Миљану,
Ал' се Миљан грдно расрдио
На главаре и на капетане
И на младу момчад барјактаре:
"Што чинисте, што их не гледасте?
Но пуштисте да побјегну Турци!"
Ту искори све главара редом
И његове цијеле војнике,
Па им строго говори војвода:
"Слушајте ме, моја браћо драга,
Утече ни паша Хусеине;
А нека га, срамота га била!
Но пазите пашу, Селим пашу,
У Будимљу на пољу Рудешу,
Радите га ухватити жива
И његову затријети војску."
Оде Миљан код Будимља равна
И разгледа пашине чадоре,
Ђе је Турчин утврдио шанце,
А у шанце низам у параде,
А око њих брзе коњанике,
Међу њима зелене лубарде.
Па кад Миљан уредио војску
Око поља на свакоју страну,
Тад дозива пашу, Селим пашу,
И овако њему проговара:
"Селим пашо, изгубио душу,
Као што ћеш изгубити главу
И сву твоју несрећну дружину
И топове цара од Стамбола
И његову азну и џебану,
Да те није књига допанула,
Од твојега паше Хусеина,
С којијем си раздвојио војску
И на нашу земљу ударио?
Је ли ти се добро похвалио?
Је ли доста робља заробио?
Јуче сам се ш њиме поздравио
У Крушеву до Полимља равна;
Ми смо њему много јада дали
И много му војске изгубили,
Па ме јутрос не смје ишчекати,
Да и јутрос мегдан дијелимо,
Но утече Плаву и Гусињу
И уведе неколико војске;
Па сам се ја к теби потешио,
И тебе ћу знати поздравити."
Селим паша вјеровати неће,
Што му каже војвода Миљане,
Но све боље уређује војску
И овако говори војводи:
"Држи ми се, војводо Миљане!
Ти не можеш мени ударити,
У мене је азна и џебана;
У мене су коњи и топови
И цареви бирани војници;
Ћераћу те уз Ком, уз планину,
Гонићу те низ Брда широка,
Зајмићу те преко Горе Црне,
У сиње те море утопити."
У ријечи, у којој бијаху,
Ал' ето ти једног коњаника,
Арнаута из града Гусиња,
Вас у црну огрезнуо крвцу;
Кад пред пашом у табору дође,
Селим паши ријеч проговара:
"Хусеин је мене отправио,
Да ти кажем, шта је јуче било,
На Крушеву и Полимљу равном;
Ми смо јуче грдно изгинули,
Па утекли главом без обзира,
Од Миљана и Васојевића,
Него бјежи, не унио главе!
Ка' је боме ни унијет' нећеш."
Када паша ријеч разумио,
Препаде се, срамота га била,
Па утече главом без обзира,
А остави попете чадоре.
То видио војвода Миљане,
Па је за њим уредио војску
Васо'вићах двадесет стотинах.
Јаше Миљан претила ђогата,
Голу носи у рукама ћорду;
Зове Миљан пашу Селим пашу:
"Обрни се, срамота те била!
И обрни претила алата,
Да јуначки мегдан дијелимо,
Ђе гледају обадвије војске'"
Паша шути, ништа не говори,
Но погледа Миралаја сина,
А миралај у зелену траву,
Оба бјеже, не осврћу главу;
А гони га војвода Миљане,
С' дв'је хиљаде Србах витезова.
Побише се Срби са Турцима,
Цикте танке брешке и латинке ^[1],
А пуцају турске кумбурлије;
Стаде јека цареве лубарде,
Стадоше се преметати момци,
Убојници са обије стране:
Гину Турци, гину Црногорци,
Соколи их војвода Миљане,
Пак повикну до два Дедовића:
"Ђе су турске главе и оружје?
Но свакога унијеше мргва!"
Но да видиш два сокола сива,
Ђе у Турке јуриш учинише,
А поред њих капетан Радуле,
С побратимом Вулетићем Ђолом,
Па у Турке јуриш учинише,
И почеше први с'јећи Турке.
Ово виђе Милун капетане,
Па повикну барјактара свога,
Барјактара Марнића Новака:
"А Новаче, мој соколе сиви!
Сад у Турке да се огледамо."
Скочи Новко као соко сиви,
Па у Турке јуриш учинио,
Носи барјак у бијеле руке,
Па он јунак поче с'јећи Турке.
Кад виђеше млади барјактари,
Ђе загази Милун капетане,
С барјактаром Марнићем Новаком,
Сад кидиса двадес'т барјактарах,
А за њима двадесет стотинах,
Сви у Турке јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке.
Стаде клепет уз Будимље равно,
Ту се ломе мачи и анџари
И од живе ватре џефердари;
Ту се ломе сабље и гадаре;
Ту се кољу млади убојници;
Гину Турци, гину Црногорци;
Ту се многа пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Соколи их Миљан са ђогата,
Крвава му сабља до балчака,
А десница до рамена рука;
Док у Биор доћераше Турке,
На томе су боја раздвојили.
Тада Миљан повратио војску,
С војском сиђе у Будимље равно,
Сједе Миљан на пољу Рудешу,
Ђе су турски попети чадори,
За њим иде војска сваколика;
Тада своју избројио војску,
Али му је војске изгинуло
Сто и тридес'т и четири друга,
Међу њима два сокола сива:
Једно ти је капетан Радуле,
А друго је Милетићу Ђоле;
Још имаше триста рањениках,
Што су ране у боју добили.
Пак стадоше бројит' турске главе,
Ту нађоше шеснаест стотинах,
Међу њима Селим паше глава
И његова Миралаја сина.
Носи главу Дедовићу Миро
Од силнога паше Селим паше,
Па је јунак пред војводу тура,
Још овако њему проговара:
"Ево глава Селим паше силна
За мојега брата Радисава,
Којега сам јутрос изгубио
У овоме боју крвавоме."
Стаде Миљан шићар дијелити,
Он дијели ћурке и саруке,
Па дијели коње седленике
И с Тураках свијетло оружје,
А изабра дванаест сабаљах,
Те их посла своме господару
На Цетиње Петровићу књазу,
И посла му лист књиге бијеле,
Све му каже што је код њих било,
И како су Турке пропратили.
Када књаза гласи допадоше,
То је књазу много мило било,
На Табљи му пукоше лубарде,
Шемлук чини војводи Миљану
И његову свакоме војнику;
Још овако књаже проговара:
"Бе аферим, мој војводо прави!
Кад знаш тако дочекати Турке,
Ти си Србин, српскога имена
И од српске крви и племена,
Здраво био са свијем Србима!"

^[1] Ово су пушке гвоздењаче, дуге седам малих педи; у Васојевићима су све такве пушке, и ријетко који џефердар носи, као год и њихови сусједи Арнаути. У Херцеговини ове пушке зову: "лазарине".

Погибија три српска сокола

(1862 год. у Дуги)

Турска се је војска сакупила,
Баш на Гацко под Ченгића кулом,
Код Дервиша паше царевога,
Има војске дванаест хиљадах;
Гони Турчин тајин и коморе,
Да доћера граду никшићкоме,
Па он узе шест хиљадах војске,
Ш њима иде низ Дугу крваву;
Собом води убојне топове,
Гони силни тајин у Никшиће.
Здраво бјеше Дугу прегазио
И доћера тајин у Никшиће,
Пак се опет у Дугу поврати,
Ш њим је војске пуно шест хиљадах.
Вози Турчин убојне топове,
Јер се боји од Црногорацах.
То виђели до три побратима:
Једно бјеше сердаре Шћепане,
Друго сердар Бањанине Ђоко,
Треће бјеше војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Са сердаром Николићем Шогом;
Ш њима има три стотине другах.
Рече соко војвода Илија:
"Слушајте ме, оба побратима,
И сва моја дружино уздана!
Ја бих данас, да им ударимо
На Дервиша и његову војску,
Нек' је у њег' војске шест хиљадах,
А у нас је триста соколовах.
Кад зацикте наши џефердари,
Кад се стану преметати Турци,
Смутиће се по гори зеленој,
Оставиће зиле и борије
И њихове убојне топове."
Онда рече сердаре Шћепане:
"Не, војводо, ако знаш за бога!
Нас је мало, а Тураках много,
Лудо ћемо изгубити главе."
Онда рече војвода Илија:
"Чуј, сердаре и дружино редом!
Ја ћу данас уд'рити на Турке,
На Дервиша и његову војску
И његове зелене топове
Да бих знао, е ћу погинути!"
Што је река', није преварио,
Око пута поредио друштво:
По двојицу и по четворицу,
По петину и по десетину;
А он сједе са три побратима
Накрај друма, под зелену јелу,
И дружини ријеч бесједио:
"Немој који пушку истурити,
Док не пукне мога џефердара
На Дервиша, пашу царевога,
Нека друмом пропасају Турци,
Ја ћу знати, кад ћу започети;
А Дервиш ће бити с топовима,
Ђе ј' највиша снага од Тураках."
Превари се, жалосна му мајка!
Па уз Дугу најавише Турци:
Дервиш мину у прву дружину,
А топови у средњу дружину.
Све их пази војвода Илија,
Многе Турке броји џефердаром,
Намјера му нанијела била
Из Мостара Диздаревић Салка,
Вас у срму и у чисто злато
На ђогату, ка' на горску вилу;
Голу носи у рукама ћорду,
А све иде на према топовах.
Он помисли, да је Дервиш паша,
Војвода га гађа џефердаром,
Он га гађа и погоди дивно
Ниже феса у чело бијело:
Сломио му чело под саруком.
Паде Турчин низ коња ђогата,
Из рука му испанула ћорда,
А притрча војвода Илија,
Па му бритку уграбио ћорду,
И русу му посијече главу.
Кад то виђе сердаре Шћепане,
Са сердаром Бањанином Ђоком
И сердаром Николићем Шогом,
Једанак им пукли џефердари.
То виђела дружина уздана:
Зацикташе танки џефердари
Око друма са обије стране,
Сметоше се по планини Турци,
А гоне их мрки Црногорци;
Три сердара с војводом Илијом
Јесу бритке сабље повадили,
Па сијеку и разгоне Турке;
Док топове Турци оставише,
А Илија на топове дође
И на турску силну џебеану;
Сердар Шћепан разагони Турке
Са сердаром Бањанином Ђоком
И остали мрки Црногорци;
Ђе је среће, има и несреће:
Пуче танка пушка од Тураках,
И погоди сердара Шћепана
Под калпаком у чело бијело,
Ни жива га земља не дочека!
А нека га, већ му не пуцала,
Која уби онакога змаја!
Сердар Ђоко уставит' се неће,
Но сијече и разгони Турке.
Пуче друга пушка од Тураках
И погоди Бањанина Ђока
Посред пуца, ђе му душа куца,
Ни жива га земља не шчекала!
А нека га, већ му не пуцала!
Но Илија узмакнути неће
И уз њега љути Црногорци,
С Турцима се бију и ћерају:
Гину Турци, гину Црногорци,
Пролама се зелена планина.
Опет пуче пушка од Тураках
И погоди војводу Илију,
Живо му је срце понијела!
Ал' се опет бију Црногорци,
Соколи их Николићу Шого,
Док и њега ране допадоше,
На томе су боја раздвојили.
Ту погибе војвода Илија,
Са његова оба побратима,
И сувише шездесет момаках
Од ваљане наше Горе Црне;
Црногорци, као соколови,
Ту погибшу браћу укопаше;
Ондар турске главе избројише:
Три стотине и шездесет више,
И двадесет живих ухватише,
Којијема живот опростише,
И царева два топа огњена
И велику цареву џебану;
И ту Срби шићар заробише:
Доста коњах, руха и оружја
И жутијех енглескијех лирах
Бе аферим, наши витезови!
Иако сте тако изгинули,
Ви сте роду славу направили!
А, Дервишу, срамота те била!
Што остави цареве лубарде.
И толике пос'јечене главе!
Са чим ћеш се цару пофалити?
Која те је сила наћерала?
Је ли било према теби војске?
Ал' нека знаш, царев капеџија!
Јунаци су бољи Црногорци,
Него твоји Османлије Турци.
Ти, Илија, са два побратима,
И са твојом погибшом дружином!
У рају ви починуле душе,
Јер сте живот за поштење дали
И лијепо име црногорско:
Ваше ће се име спомињати
Докле тече сунца и мјесеца