Бој на Крњицима

(1861 год.)

Пили вино црнички главари
На пазару Виру црничкоме:
Сердар Туро и војвода Машо
И код њих су седам капетанах;
Уто дође Кусовац сердаре
Од ваљана села Љуботиња
С побратимом попом Пејовићем
И соколом Колом капетаном
Из Крњицах, мјеста јуначкога,
Па он дође међу главарима,
Па им сердар божју помоћ зваше;
Главари му бога прихватише
И сердару мјесто начинише,
Код сердара и војвода Маша;
Па почеше пити вино хладно,
О свачему еглен затурили,
А највише зборе за јунаштво;
Проговара војвода Машо:
"О главари, моја браћо драга,
Чујете ли треску и грмљаву,
Око наше српске Горе Црне,
Особено у Херцеговини?
Та шта раде мрки Катуњани
И Брђани, соколови храбри;
Вазда бију боја са Турцима,
Бране рају од силних Тураках;
Бране Шуму, а бране Попово,
Затворили Клобук и Требиње!
Бране Гацко, Пиву и Голију,
И још бране широке Дробњаке;
Ту се црна пролијева крвца:
Гину Турци, гину Црногорци!
Ја се деси међу Катуњане
Са десетак црничких момчади,
Под команду Радонић војводе,
У питому Пиву поточљиву;
Уто Омер са двадес'т хиљадах,
Нас не бјеше но двије хиљаде.
Уд'рисмо му насред поља равна,
На њихове крваве шанчеве:
Како наше пушке запуцаше,
Уврсти се низам у параде,
Опалише зелене лубарде,
Коњаници коње појахаше,
Катуњани, сиви соколови,
Од Тураках препанут' се неће
Ни њихове силне грмљавине,
Но тргоше сабље и ханџаре,
Па у Турке јуриш учинише;
И ту видјех сивога сокола
На вранчићу сердара Шћепана,
Голу носи у рукама ћорду,
Све сијече низам у паради;
Поред њега до два побратима:
С десне стране војвода Илија,
А с лијеве Бањанине Ђоко;
Ш њима видјех нагнуту делију
На алата, коња претилога,
Војводу из Грахова Анта;
Поред њега војвода Јоване,
На два коња, ка' на двије виле,
Све сијеку и разгоне Турке,
Ш њима сердар Пилетићу Јоле
И остали мрки Црногорци;
Особено Машовић Богдане,
А перјаник књаза свијетлога,
Јатагана носи у рукама,
Па уљеже међу низамима,
Поче с'јећи низам у параду;
Докле њега однесе лубарда,
А нека га, весела му душа!
Ја се близу њега бјех десио,
Држах самур-калпак над очима
И на калпак грба позлаћена,
Јатагана носих у рукама,
Сијецијах око себе Турке.
Пуче једна пушка од Тураках,
Мене гађа и погоди дивно
Уврх чела у грб позлаћени,
Црна крвца проли низ очију,
Већ не виђох, ђе сам и како сам!
Ту ме моја браћа уграбише,
Из жива ме огња изнијеше,
Од очију крвцу очистише.
А што ћу ви дуљит' и казиват'?
Од ране сам љуте преболио,
А сви знате, што се тамо ради,
Ми сједимо, ништа не чинимо,
Али нема Срба ни једнога,
У крајини Скадра бијелога,
Ко би смио започети кавгу,
А ми бисмо били у индату,
Ка' што чине браћа Херцеговци."
Уто рече Кусовац сердаре:
"Стани мало, војевода Машо,
Ја сам јуче био на Цетињу
И водио Колу Петровога
Код нашега Николаја књаза,
Те се Кола књазу пожалио,
Да не може живљет' од Тураках,
И даде му божју вјеру тврду;
Пак се Кола у Крњице врати,
Да ишћера из Крњицах Турке,
Из Крњицах и из Драчевицах;
А књаз га је приватио дивно,
Под десно га загрлио крило,
И дао му двије пушке мале,
Све од срме и чистога злата,
И постави Колу капетаном
Над Крњице и над свом Крајином.
Још сам изан узео од књаза,
Кад би Коли до невоље било,
Да вам кажем, црнички главари,
Да будемо њему у невољи."
Пак дадоше Коли чашу вина
И да'ше му божју вјеру тврду,
Да га Срби изневјерит' неће.
Пође Кола у Крњице тврде,
А главари исто пију вино.
То се чудо и на даље чуло,
У тврдоме Скадру бијеломе;
То су чуле буле и кадуне,
Па срамоте Скадране јунаке
И њихова пашу Абди-пашу
И Турчина Хота Асан-агу:
"Што чините, што се не бијете?
Јер се ваша сад одмеће раја!
Чујете ли у Крњице тврде,
Петровића Колу капетана,
Ђе се Кола на Крајини фали:
"Јутрос сам им узео Крњице,
А сјутра ћу Скадар ако бог да!"
Кад то чуо паша Абди-паша,
Ал' је Черкез рода јуначкога,
Па он зове у Скадар главаре,
Буљук-башу од Крајине Мурта,
И Турчина Хота Асан-агу,
Што је глава над свом Малесијом;
И војводе хотске и кастратске,
Па им даде поголемо војске,
Што Скадрана, а што Арнаута,
Пет хиљадах на тефтеру кажу;
И даде им зиле и борије,
Од страшивца те граде јунака,
И четири хиљаде низама,
Да су тврђа плећа Албанасу,
Па им тако Абди-паша виче:
"Хајд'те збогом, турске буљук-баше!
Предајем ви силну војску моју
И за њоме хазну и џебану,
Обрните Скадарском Крајином,
Те Крајину клету похарајте,
Похарајте огњем попалите,
До границе црногорског књаза,
Немојте се нигђе уставити,
Јер су Власи уши подигнули,
А пазите Колу капетана,
Радите га уватити жива,
И справ'те га Скадру бијеломе,
Да га видим и да га распитам,
Ко је њему дао капетанство."
Ово рече и отправи војску:
Једна пође Скадарском Крајином,
За Турчином буљук-башом Муртом;
Друга иде Блатом зеленијем,
У велике турске параброде,
Пред њима је Хоте Асан-ага,
Извезе се на Крњичку Луку,
Турчин справи татарина свога
У Крњице протопопу Јову:
"Попе Јово, каурска газио,
А од вазда турски пријатељу!
Издај мени Колу капетана
И бијеле у Крњице куле,
А ево ти стотина дукатах,
Тебе ћемо ставит' капетаном,
Над Крњице и над свом Крајином"
Лаком Србин, да га бог убије!
Те издаде Колу капетана,
Те он оде на Крњичку Луку
Код Турчина Хота Асан-аге,
Паре прими и поведе Турке,
И пред њима Хота Асан-агу,
У своју их уводио кулу,
Турске војске три стотине другах;
А у другу буљук-башу Мурта
И са њиме три стотине другах-;
А осталу око села војску,
Док је сјутра јутро освануло
Хасан-аги на зло, ако бог да!
Зове Хасан Колу капетана:
"Видиш, Влаше, силну војску иашу,
Све сам твоје поватао куле,
Изда'ше те браћа Крњичани,
Све је село опасала војска;
Но се предај, мрки каурине!
А немој се у ништа уздати,
Ти у књаза, али Црногорце,
Јер ти доћи у помоћи неће,
У царску си земљу запануо;
Па да имаш соколова крила
И бијело од лабуда месо
Не би крила тебе унијела,
Која те је сила опасала!
Сам се Кола у кули нагнао,
И код Коле седам, осам другах:,
Сва од куле зазидао врата,
И разбио пушкарице често,
Па на пенџер наслонио главу,
А у руке држи џефердара,
Па овако Кола проговара:
"Хасан Хоте, Малесији главо!
Ја све чујем, што мени говориш,
Ал' те оком виђети не могу,
Покажи се, да ти виђу лице."
Мудар бјеше, ал' се преварио,
А Кола му ријеч проговара:
"Што будалиш, мртва потурице,
И Србина зовеш на предају!"
Па опали Кола џефердаром,
Те он Хота Асан-агу гађа,
Не погоди Хота Асан-агу,
Но Омера, његова синовца;
Мртав паде у мермер авлију,
А Хасан се затвори у кулу,
Па овакву заповијед даде:
Да сва војска уд'ри капетану,
И на јуриш да му узму кулу.
Ма се не да Кола капетане
Са његове седам, осам другах,
Ваља Србин око куле Турке,
Већ мишљаше да је погинуо,
Али њему мали индат дође
Од Сеоцах педесет момаках
И пред њима Митровићу Стефо;
Теке дође удари на Турке,
Ма залуду, кад га не помаже,
Зајмише их уз планину Турци.
Ал' се бије Кола капетане,
Брани себе и бијелу кулу,
Докле њему други индат дође
Од Црнице капетан Илија
И за њиме двјеста соколовах;
Тек дођоше, на Турке уд'рише,
И стотину главах пос'јекоше;
Док дођоше до Колине куле,
Тада Кола отворио кулу,
С Турцима се бију и ћерају:
Уто дође Пламенац сердаре
Са војводом Дуп'љанином Машом
И осталих седам капетанах
И цијела Црничка нахија;
Тек дођоше, на Турке уд'рише
Од Крњицах Турке проћераше,
Од Крњицах преко Драчевицах;
Ту се многа пролијевала крвца
Од Тураках н Црногорацах;
У томе их ноћца раздвојила,
Али оста' буљук-баша Мурто
Са његово три стотине другах
Под затвором у Крњице Горње,
А остао Хоте-Асан-ага,
И главари од све Малесије
У издајну кулу попа Јова
И ш њиме је триста соколовах;
Ма их чува Кола капетане
Са сердаром Средановић Ђуком
И Врбицом Машом капетаном,
Који воде топа књажевога,
Често агу на пенџеру гађу
И страха му велика задају,
Не даду му отворити врата,
Док се врну црногорска војска.
Уто приспје Кусовац сердаре
И његови храбри Љуботинци;
Стадоше се црнички главари
Са соколом Кусовац сердаром.
Казаше му, шта је код њих било,
Да су доста главах откинули,
Много кућах огњем изгорјели
И натраг су Турке подузбили;
Али турска не одлази војска,
Но прилази, у индат долази,
Да избави Мурта буљук-башу
И сокола Хота Асан-агу
И његово другах шест стотинах:
"Но што ћемо, Кусовац сердаре?
Куле тврде, а зорни јунаци,
Нећемо их на јуриш узети,
Много ћемо изгубити војске."
Тада сердар њима проговара:
"Не бојте се, црнички главари!
Него нашу преведите војску,
Међу Блатом и међу Крњице,
Ја ћу чуват' у затвору Турке,
Док нам индат од Цетиња дође,
Да чувамо, да их не пуштимо."
Тај час сердар ситну књигу пише,
А шаље је на Цетиње равно,
На Цетиње своме господару,
Све му право по истини каже,
Још му индат од Цетиља тражи.
Тада књаже слуге сазиваше,
Који брзо пред њим изидоше,
Онда зове милог кума свога,
Кума свога војводу вјернога,
Вујовића Петра с Љуботиња,
Па га спреми у Крњице тврде
И даде му Ријечку нахију
И катунских хиљаду момаках,
Па му тако књаже проговара:
"Хајде, збогом, вјерна слуго моја!
Пази индат од Скадра бијела,
Што ће Хоту у обрану доћи;
Ако бог да те разбијеш Турке,
Предаће се Хоте Асан-ага."
У млађега поговора нема,
Пође хитро у Крњице тврде,
За њим двије хиљаде момаках,
Ту находи црничке главаре.
Војвода им божју помоћ зваше,
А они му бога приватише,
И дивно му мјесто начинише;
Сједе јунак међу главарима,
Па им поче казиват' војвода,
Заповијед свога господара:
"Власт ми даје и даје команду
Над свом нашом у Крњице војском,
И који ме не би послушао,
Да му сабљом посијечем главу."
Сви главари војводи рекоше:
"Ми слушамо свога господара
И онога кога нам он спреми,
Но на ноге, наша војеводо,
Јер ће ни сад ударити Турци,
А силна је војска у Тураках,
Биће муке низ крњичке луке!"
Тад војвода разредио војску,
Капетане меће у пореду,
А за њима сва племена редом,
Међу њима Пламенца сердара,
И сокола војеводу Маша;
С друге стране Ријечку нахију,
А пред њима Јовићевић Сава,
То је сердар равнога Цеклина,
И капетан Станка с Љуботиња.
Тек војвода разредио војску,
А удари Албанија љута
На крваву Црничку нахију.
Ту се црна пролијева крвца:
Бој се бије, нигда не престаје!
Гину Турци, гину Црногорци,
На муци се познају јунаци!
Мушки су им навалили Турци.
Онда рече Пламенац сердаре:
"А сад, браћо, ако бога знате!
Да л' нијесмо вјеру учинили,
А с Турцима ђе се састанемо,
Да нећемо дуго размицати.
Но поједном пушке истурити,
Па у Турке јуриш учинити?
Ђе су турске главе и оружје,
Но свакога унијаше мртва?"
Тада викну војевода Петро
На јунаке Ријечке нахије,
Капетана Голубовић Станка:
"Јуриш, брате, Станко капетане!
Јер се данас дијели поштење!"
Тада момци јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке,
Зајмише их низ широке куле,
Поћераше преко Драчевицах,
Зајмише их скадарском крајином,
Докле их је ноћца раздвојила.
Ту хиљаду главах пос'јекоше,
И Срби се натраг повратише:
Носе турско рухо и оружје,
Турске главе на стржево коље,
Док су дошли у Крњице тврде,
Онда зове Петар војвода,
Зове Србин Хота Асан-агу
И Турчина буљук-башу Мурта:
"Предајте се, турска два главара,
А дајем ви божју вјеру тврду,
Животу ви ништа бити неће,
Само ваше предајте оружје;
Вас ћу водит' своме господару,
Ка' робове свезанијех руках!"
Онда рече Хоте Асан-ага:
"Слушај добро, српска војеводо!
Ја ти доћи на предају нећу,
Докле ми је Скадар на Бојани,
И у Скадру бирани јунаци,
И цареви ваљатни низами,
Они ће ми у походе доћи,
И одавле мене извадити."
А вели му српска војевода:
"Не уздај се, мртва потурице!
На Скадране цареве низаме,
Јутрос су се теби оправили,
А ми смо им на сусрету били,
Хиљаду им главах откинули,
Још хиљаду на мртво убили,
Дв'је хиљаде било рањениках;
Ако мени, аго, не вјерујеш,
Ти помоли на пенџеру главу,
Па погледај мрке Црногорце,
На њих турско рухо и оружје,
Сви у црну обојени крвцу;
Изнад куле Коле капетана,
Турске главе на стражево коље;
А немој се уздат' на Скадране,
Што не видиш, ни виђети нећеш;
Но ћеш у ту изгорјети кулу,
Задајем ти божју вјеру тврду!"
Кад то виђе Мурто буљук-баша,
Тада јунак ријеч проговара:
"Асан-ага, да се предајемо,
Већ на Турке узданице нема,
Кад је 'вако касапница била
Од Скадранах и од Албанасах!"
Ма му Хоте Асан-ага вика:
"Нема, море, вјере у Србина,
Особено ка' у Црногорца!"
Али Мурто њему одговара:
"Имам вјеру у њихова књаза
И његове велике војводе,
А другога ни питати нећу."
Па својему друштву говорио:
"Хај'те, Турци, да се предајемо,
Сви оружје нос'те наопако,
Док дођемо до Петра војводе."
Па за Муртом изађоше Турци,
Предадоше свијетло оружје
Пред војводом и пред главарима.
Кад то виђе Хоте Асан-ага,
Дивно виђе, да је погинуо;
Предаде се Петру војеводи
С његовијем друштвом ваљанијем,
Све оружје пред њима предаше,
А у ропству Турци остадоше.
А нека их, црн им образ био!
Нагрдише Албанију љуту!
Нека знаду, пасје вјере Турци,
Нека знаду, шта су Црногорци!
Пита Турчин Хоте Асан-ага:
"О војводо, Петре с Љуботиња,
Буд' ли тако пос'јекосте Турке
И ћерасте свом турском крајином,
Је ли твоје војске погинуло
У крваву турску касапницу?"
Тада Петар њему одговара:
"Није наше много погинуло:
Сто и тридес'т на мртво јунаках,
Међу њима три сокола сива,
Три сокола, до три капетана:
С Љуботиња Голубовић Станко,
Од Црнице Мићановић Томо
И делија Војводићу Мико;
У рају им починуле душе,
Јер су живот за поштење дали!
Још нам има триста рањениках,
Од ранах им ништа бити неће,
Јер медизи њима не требују,
Лијече се сами Црногорци,
Као мрки у планини вуци."
И још ага нешто зборит' шћаше,
Но му не да Петар војевода:
"Диж' се, ага, дома да идемо,
Ја се бојим мога господара,
Јер сам му се нешто закаснио,
Да ме књаже штогођ не покара"
Онда стави гарду у параду,
Међу њима робље повезано,
А пред робљем Мурту и Асана
Свезанијех руках наопако,
А пред њима српске војеводе;
А предаше хаџи-попа Јова,
Ш њим његову невјерну дружину,
Што у села доведоше Турке,
Капетану преда'ше у руке,
Свакојему посијече главу.
Да се не би други преварио,
Ни издао Србе у Тураках!
Здраво дошли на поље Цетиње,
И све турско робље доведоше,
Под палатом црногорског књаза,
Колико је Поља Цетињскога,
По њега је притиснула војска,
Што робовах, што Црногорацах.
Онда књаже међу војском стаде,
Барјактари дигоше барјаке,
А у шемлук пуцају лубарде,
У манастир звона зазвонише,
А у земљу Турци погледаше;
Ал' је књаже срца милостива,
Робовима попушташе руке,
Па им даје кафе и духана,
А Србима вина изобила.
Ту трајаше два мјесеца данах,
Док се Турци дома ужељеше,
Па пред књазом на земљу падоше:
"Аман, књаже, имена ти твога!
Ил' нас пушти, ил' нас посијеци!
Јербо смо се ужељели Турци,
Свога робља и својега дома,
А највише свога завичаја."
Ал' је књаже срца милостива,
Те отвори из тамнице Турке,
Сваки Турчин оде пјевајући,
Асан-ага црни кукајући:
Жали Асан образ и поштење,
Пошље боја већ кајања нема.
То ј'е било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.

Бој у Пиви

(1861 год.)

Па хиљаду и осме стотине
И шездесет и прве године,
Деветога априла мјесеца,
Омер паша из Стамбола крену,
Па изађе на Херцеговину,
Да ухапси рају сиротињу;
Па да иде проћу Горе Црне.
А кад Омер у Мостару дође,
Онда диже двадесет хиљадах,
Отиште се низ Херцеговину;
Право иде Пиви валовитој,
Да похара Пиву и опали,
И ис'јече све пивске главаре.
Паша мњаше нико не виђаше;
То видио соко тица сива,
Од Грахова Обреновић Драго,
Јер се бјеше јунак придесио
Баш у чети у Херцеговини;
Пак се спусти на Крстац планину,
Указа се брату хришћанину,
По имену Тодоровић Пеју;
Па га Драго за Омера пита,
За Омера и његову војску,
Куд је Омер с војском накастио.
А Пејо му право казиваше:
Да похара Пиву и Дробњаке
И Шаранце, гнијездо јуначко.
Већ га Драго ништа питат' не шће,
Но потрча момак низ планине,
Као јелен од двије године;
Докле дође у равне Рудине,
Код студене воде Чепелице,
Баш код куле сердара Шћепана;
Па истрча на високу кулу,
Ту находи сердара Шћепана,
Па му божју помоћ називаше,
А Шћепан му дивно одговара:
"Добро доша', наша арамбашо!
И причај ми што је тамо било,
Ка' си био у Херцеговини?
Је си ли ђе Турке уходио?
Бисмо ли ђе могли ударити?"
А Драго му тихо одговара:
"Ти, сердаре, од крајине главо!
Ја сам јутрос из Гацка широка,
Видио сам, што прије нијесам:
Турске војске двадесет хиљадах;
Међу њима царева мушира,
Омер-пашу велика везира,
Те царевом војском командира.
Он отиде Пиви и Дробњаку,
Да ис'јече све српске главаре,
Све војводе и све капетане.
Но, сердаре, ако знаш за бога!
Да хитамо да им поможемо;
А знаш добро Пиву и Дробњаке,
Исклаће се у оне планине,
Да пас пасу до вијека прича."
А Шћепан му тако одговара:
"Ками ће се исклати Дробњаци
И Пивљани, сиромаси љути,
То је вазда турска раја била!
Ма хајдемо да им поможемо,
Па што бог да и срећа јуначка
И лијепа срећа црногорска."
То изрече ситну књигу пише,
А шиље је у племе Пјешивце
На Николу млада капетана:
"Доведи ми триста Пјешивацах
У неђељу, која прва дође,
Те на Брезна да се састанемо,
Е у Пиву уљегоше Турци,
Повадише сиротињу рају;
Од књаза сам изан извадио,
Да идемо, да им поможемо;
Да бранимо рају од Тураках,
Е су оно јадна браћа наша."
Другу посла у питому Жупу
На сердара Николића Шога:
"Да си брже у прву неђељу,
Баш са твоје три стотине другах,
Те на Брезна да се састанемо,
Е у Пиву уљегоше Турци,
Да хитамо да им поможемо."
Трећу посла на Луково равно
Побратиму војводи Илији,
Све му што је и како је каже:
"Хитај, брате, да им поможемо,
И поведи све Луковце листом."
Кад главаре књиге допадоше,
Те на лаке ноге устадоше,
Из племена војску поведоше,
На равна се Брезна састадоше,
Три главара, ка' три горска вука,
А за њима хиљада момаках.
Кад ево ти сердара Шћепана,
За њиме су триста соколовах,
Од Рудине мјеста јуначкога.
Главари се онђе изљубише,
И рекоше, да су здраво били;
Па су своју смијешали војску,
Пак пођоше Пиви валовитој:
Ђе је среће, има и несреће!
Јер је Омер прије уграбио,
На Горанско куле начинио,
И велики табор поставио,
Па низ Пиву упуштује Турке,
Те ћерају сиротињу рају.
Кад то виђе сердаре Шћепане,
Покри друштво у гору зелену,
Главарима ријеч проговара:
"Сад шта ћемо од живота свога?
Нас је мало, а Тураках много;
Све су нама похватали кланце,
На Горанско начинили куле,
На бијелу војводину кулу;
Ђе је војска пивска и дробњачка?"
А вели му војвода Илија:
"Ја знам, брате, ђе је њина војска,
Синоћ су ми калаузи дошли
Скрај Новице и његове војске,
И тако ми калаузи кажу:
Код њега су седам капетанах
Од жалосне Пиве и Дробњаках;
Има војске дванаест стотинах;
Могли бисмо Турцима уд'рити."
Тад рече сердаре Шћепане:
"А ти, брате, војвода Илија!
Хајде, пођи к њима на логору,
Поздрави ми Церовића бана,
И поздрави седам капетанах
И његову свуколику војску,
Да хитају на Закамен тврди,
Јер су к нама обрнули Турци;
Неће трајат' пуна два сахата,
Док ми ш њима заметнемо кавгу.
А опрости, мој соколе сиви!
Е те к њима шаљем на састанку,
Знам, млађега не би послушали,
Какви су ти они поглавице."
Па Илија низ планину мину,
Кад Новица у табору дође,
Цијела се ограшила војска,
Кад виђеше орла крилатога,
Баш Илију, турску крвопију;
А Илија кроз ордију мину,
Кад Илија код Новице дође
И његово седам капетанах,
Илија им божју помоћ зваше,
Али њему нико не одзива;
Но се чуде од војске главари:
Ко је дошо', ко бога спомиње!
Избечили очи, као тенци,
А зинули ка' курјаци гладни!
Међу њима један мијех вина
И мјешина фочанске ракије:
Ту друг друга, брате, не познаје,
Акамоли да о боју раде.
Опет рече војвода Илија:
"Ти, Новица, и сви капетани!
Што чините јесте ли при себи,
И држите оволику војску?
А сви Пиву погазише Турци!
Ја сам доша' и довео војску,
Са соколом сердаром Шћепаном
И сердаром Николићем Шогом:
Остали су на Закамен тврди.
Они ће сад заметнути кавгу,
Но се диж'те да им поможемо!
Нас је мало, а Тураках много,
Страх је мене и бојим се љуто,
Изгинуће нама Црногорци."
Ни на то му нико одговара,
Но подоцкан Мимов Миловане,
Грдно рече сивоме соколу,
А нека га, црн му образ био:
"Ја ћу ходит' кад је мени драго,
Не питамо тебе, Црногорче!
Ка' ћеш с нашом војском управљати,
Ми се знамо побити с Турцима."
И још нешто говорити шћаше,
Него танке пушке запуцаше,
На Шћепана Турци ударише.
Оно чуо војвода Илија,
Па повика грлом бијелијем:
"А Новица и браћо Дробњаци,
И Пивљани, сиви соколови!
Да хитамо, да им поможемо."
Али војска гледа на главаре,
А главари један на другога,
Ни бој чују нити за бој знаду,
А кољу се мрки Црногорци;
Сердар Шћепан разагони Турке
Са сердаром Николићем Шогом
И Николом, младим капетаном.
Већ Илија ништа не говори,
Но похита јунак низ планину,
Као јелен од двије године;
А Дробњаци онђе остадоше:
У пјанице нема узданице!
Како дође урину у Турке
Голом сабљом у бијеле руке,
Двије турске посијече главе;
У бој виђе сердара Шћепана,
Голу носи у рукама ћорду,
А соколи браћу Црногорце:
"Јуриш, браћо, ако бога знате!
Турци су ни плећи обрнули,
С'јеци сваки који боље може,
Да идемо паши на таборе,
Јер га онђе заноћити неће;
А ево ни војвода Илија,
Сад ће нама добар индат доћи:
Церовићу, седам капетанах
И њихово дванаест стотинах."
Онда рече војвода Илија:
"О Шћепане, наша арамбашо!
Удри, с'јеци, док умориш руке!
И соколи браћу Црногорце,
Е на другог узданице нема,
Што не роди мрка Црногорка;
Новице ти нема ни главарах,
Ни њихова никаква војника."
Зато сердар ни хабера нема,
Но сијече и разгони Турке,
И соколи браћу Црногорце;
До шанчевах Турке доћераше,
А изиде низам у параде,
Упалише зелене лубарде,
Те Шћепана натраг повратише
И сердара Николића Шога,
И Илију, турску крвопију;
Главари се натраг повратише
И за собом војску повукоше,
А на табор Турци остадоше;
Кад главари на Закамен били,
Око њих се купе Црногорци:
Носе турске главе и оружје;
Носе турске ћурке и саруке;
Воде турске коње седленике;
Многи момци у крв огрезнули;
Ту не бјеше никаква јунака,
Коме није крваво оружје.
Па војвода међу војском стаде,
И код њега обадва сердара,
Сва три, брате, у крв огрезнули,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
И толико јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех,
Па погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво онђе погибоше;
Рањенијех има и стотина,
Од ранах им ништа бити неће;
Јер медизи њима не требују:
Лијече се сами Црногорци,
Као мрки кроз планину вуци.
Богу хвала, Срби задобише!
А срам био све оне јунаке,
Што могаху у тај бој приспјети,
Што могоше, али не шћедоше!
То је било, истина је било.
Ту сам био, очима гледао;
Бог живио овакве јунаке:
Као што је Шћепан и Илија
Са сердаром Николићем Шогом!

Бој на Забрђу у Пиви

1861 год.

Кад се Омер из Пиве поврати,
Он оставн Ченгића Дед-агу
Са његово хиљаду Тураках,
На Забрђе, на поље широко,
Међу Гацком и Пивом пространом;
Ту му б'јелу начинио кулу,
Око куле шанце и чардаке;
Ту нареди цареве пандуре,
Да чувају гору и планину,
Да у Пиву с миром иду Турци.
Оно чуше наши крајичници,
Младо момче, Церовићу Ђуро,
За њим иду до два капетана
И четири стотине Дробњаках;
Још то чуо Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
Са соколом сердаром Шћепаном
И соколом војводом Јованом,
И сердаром Бањанином Ђоком;
Па одоше на Забрђе равно,
Пут бијеле Дед-агине куле,
За њима су четири стотине
Црногорца, као мрка вука;
С друге стрзне Церовићу Ђуро
Са четири стотине Дробњаках;
Када су се кули примакнули,
Ту су тамну ноћцу преноћили,
Док су своју војску одморили,
Док је сјутра јутро освануло,
А Турцима на зло, акобогда!
Уранио Јован капетане,
Па повика Церовића Ђура:
"Устај, Ђуро, и подигни војску,
Да уд'римо аги на шанчеве,
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Док се наше смијешају војске!"
Тада Ђуро на ноге скочио,
И повикну дробњачке главаре:
"А сад, браћо, ако бога знате!
Да јуначки данас кидишемо,
Е нас коре вазда Катуњани,
Да нијесмо добри за јунаштво."
Алакнуше, бога споменуше,
На шанчеве мушки ударише:
С једне стране Јован капетане,
С друге стране Церовић Ђуро;
Ал' су Турци одвише јунаци,
Бране шанце и бијеле куле;
Јуришају млади Црногорци;
Пучу пушке, падају јунаци,
Ма не могу освојити шанце.
Онда рече Јован капетане:
"Оздринићи, на вас прогрмјело!
Ђе су турске главе и оружје?
Још вам нико није почињао!"
Кад то чуше Оздринићи љути,
На шанчеве јуриш учинише,
А најпрви Ђуровићу Лука
Од нашега свакојега војника,
С голим ножем у бијеле руке
У шанчеве скочи међу Турке!
Па остали момци кидисаше,
Три стотине главах уграбише,
У куле се Турци затворише,
Бране себе и бијелу кулу;
Бој се бије никад не престаје;
А изаша' сердаре Шћепане
Насред поља под бијелом кулом,
На вранчића коња дебелога,
Па он хода и вранчића вода,
А зазива Ченгића Дед-агу:
"Ход', Дед-ага, на поље широко,
И ишћерај крилата ђогата,
Јер те сердар чека на вранчића
Да јуначки мегдан под'јелимо;
Јер сам чуо, турски капетане,
Да се Гацку хвзлиш пространоме,
Да се Србин није породио
Ни на себе турио оружја,
Ко би теби на мегдан изиша'!
Ево Србин сасред Горе Црне,
Из малога села Марковине,
Који тебе на мегдан позива;
Но ако си јунак од јунака,
И ако те була породила,
Поносита млада Херцеговка,
Ти ћеш мени изић' на мегдану.
Спомени се старца, баба твога,
Какав јунак бјеше на мегдану,
Он не шћаше узмаћи Србину".
А Дед-ага из затвора виче:
"Хајде збогом, сердаре Шћепане!
Ви сте доста јада учинили,
Триста сте ни главах откинули;
Ваш је мегдан, ваше је поштење!'
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе тридесет јунаках,
Међу њима Јакшићу Шауле,
И рани се Машо капетане,
Још рањених педесет момаках
На похвалу Јован капетану!
И младоме Церовићу Ђуру.

Бој на Колашину

(1861 год.)

Чудне треске у Пиву крваву!
Има двадес'т хиљада низамах
Код Омера, царева везира;
Ш њим се кољу браћа Херцеговци
И крвави мрки Црногорци,
Два мјесеца од године данах;
Мало Србах, а много Тураках,
С војском влада Радоњић-војвода
Од Његушах, мјеста госпоцкога;
Све крајине зове у помоћи:
Крајичници, као мрки вуци,
Сваки хита, за војводу пита;
Али неће дробњачки главари,
Е је њима понајдаље доћи!^[1]
Но Новица и шест капетанах
У Дробњаке окупише војску,
Па Новица ријеч говорио:
"О, Дробњаци и ви Морачани,
И Ускоци, на гласу јунаци,
И Ровчани, соколови сиви!
Хоћемо ли у Пиву ходити,
Да бранимо Пиву од Тураках,
Али ћемо обрнути војску
На широка Поља и Подбишће ^[2]
И тврдоме Колашину граду?
Који су нам много јада дали,
И многе нам однијели главе
На тврдоме Колашину граду,
На јуначку кућу Мушовића,
Ако бог да, да их похарамо,
Да све наше јаде покајемо,
Које су нам учинили Турци."
Па оправи Божа капетана
И старога Милету сердара
С командиром Мишњић-Милисавом
И дијете Милетина Пура,
И за њиме китне Морачане,
На Подбишће, на бијеле куле,
На бијеле куле Љаљевића;
А оправи Саву капетана,
И Ускоке крваве јунаке,
Са соколом Петром капетаном,
И Ровчане, соколове сиве,
На бијеле Кајовића куле;
А оправи Јоксим-капетана,
Од јуначке куће Кнежевића,
И за њиме све Шаранце листом
На Диздара, на Мартиновића,
На њихове куле и чардаке.
Кад Новица оправио војску,
Па овако њима проговара:
"Хајд'те збогом, моји соколови!
Ђе сам коме наредио дивно,
Сваки ћете уд'рити јуначки,
Који не би прихватио куле,
И живијем огњем изгорио,
Да дијела нема од поштења!
Ја ћу гледат' војску у пореду,
Изићи ћу на Кравар планину
Са војводом Мартиновић Марком.
Ту ћу гледат' момке и јунаке,
Ђе се д'јели слава и поштење;
Немојте се у што поумити,
Ал' друга издат' на невољу,
Да га мојом не посјечем ћордом!"
Капетани војску поведоше,
Барјактари барјаке развише,
Кулама се ноћно примакоше,
Па ујутру рано уранише.
Ко ће први да заметне кавгу?
Понајпрви Божо капетане,
На бијеле Љаљевића куле;
Побише се огњем из пушаках,
А из куле искочише Турци.
Ко најпрви поче с'јећи Турке?
Понајпрви Милета сердаре
И дијете Милетићу Пуро,
Па остали китни Морачани;
Главе с'јеку и живе хватају:
Много робље турско поробише,
Б'јеле куле ватром опалише.
Викну Новко с високе планине:
"Бе аферим, китни Морачани!
Ваш почетак и ваше поштење!"
Па Новица са планине вика,
Капетана Бошковића Сава
И сокола Бегана сердара:
"Које су вас савладале виле?
Што чините, те се не бијете?"
Два сердара и два капетана,
Они добре коње појахаше,
Па на равна поља ишћераше,
А за њима сва њихова војска;
На бијеле куле ударише,
Б'јеле куле ватром опалише,
Многе турске главе ос'јекоше;
Батрићевић разагони Турке
На његова вранца махнитога:
Трипута га на Тару нагони,
Кроз бусије мртвијех Тураках,
Голом сабљом у бијеле руке;
У Тару је потопио Турке,
А уд'рио Кнежевић Јоксиме
На бијеле Диздареве куле:
Неке куле ватром попалио,
Неколико главах откинуо,
Ал' се Диздар из затвора брани,
А кликује љуте Колашинце,
Који ће му у помоћи доћи.
То виђеше дробњачки главари:
Капетане Каљевић Јокица
Од Бијеле с Јовом капетаном,
Издадоше Кнежевић Јоксима,
Побјегоше главом безобзира!
Но се брани Јоксим капетане
Са његово двјеста соколовах,
Много му је војске погинуло;
На томе су боја раздвојили.
Кад се скупи код Новице војска:
Ево иде Божо капетане,
Носи турско рухо и оружје,
Води турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Петра капетана
И за њиме Ровчани јунаци,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Саве капетана
И за њиме сви Ускоци листом,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Кнежевић Јоксима,
Он је мало узео шићара,
Ама носи седамдесет главах,
Још су њега ране допануле.
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе шездесет момаках,
Међу њима Орман-барјактаре;
Жешће гује у крајини нема
Па Новица сазива главаре,
Свакојега грли и целива,
Побратиме, као свога сина;
А срамоти Каљевић-Јокицу
И Кекића Јова капетана,
И њихову свуколику војску:
"Ђе сте били, црн вам образ био!
Ђе је ваша неваљала војска?
Ђе су турске главе и оружје?
Ђе ли су ви коњи седленици?
Него сте им ваше оставили!
Кунем ви се вјером православном!
Ако икад на Цетиње дођем,
И у здравље нађем господара,
Ви нећете бити капетани!"
Што је река', није преварио,
Да си здраво, брате домаћине!
Теби пјесма, мени чаша вина,
Ма доброга и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.

^[1] Дробњацима је најближе било доћи, но нијесу дошли; за то велики војвода, корећи их, напротиа, вели да им је најдаље било.

^[2] Ово су прва турска села до Колашина.

Бој на Пилатовцима

 (1861 год.)

Пије вино војвода Јоване,
У Бањане на високу кулу;
Код војводе триста соколовах
Од Бањанах и двије Рудине
И ваљане српске Горе Црне;
До њега су два сокола сива,
Два јунака оба подједнака:
Једно сердар Радојев Шћепане,
Друго сердар Бањанине Ђоко
И остало триста витезовах;
Сваком доста пива изобиља.
Кад су били у највише пиво,
Ал' ето ти голема јунака,
Од Рудине Алексића Вука,
Ни божју им помоћ не назива,
Сједе Вуче, поче пити вино,
А пита га сердаре Шћепане:
"Што је теби, Алексићу Вуче?
Те си нешто сјетан невесео,
А срдито пијеш вино хладно,
Још нам божју помоћ не називаш,
Ка' да нам о невјери радиш!"
Тада Вуче њему одговара:
"Зло вам пиво и горе вам било!
Из Билећа изљегоше Турци,
Хватише се нашијех планинах,
Гоне јадну сиротињу рају,
Робе, пале и сијеку главе.
Још су Турци табор учинили
На крваво село Пилатовце:
Тураках је четири хиљаде;
Но на ноге, ако бога знате!
И купите из дубине војску,
Да идемо да их дочекамо."
Онда рече војвода Јоване:
"Чујете ли ово, Црногорци?!"
Одговара сердаре Шћепане:
"Сви чујемо, војвода Јоване,
Али слушај, што ти сердар каже:
Нама више не требује војске,
Нако ово триста соколовах,
Ја знам добро Турке Херцеговце
И низаме цара од Стамбола,
Од мене су страха заузели
И од мога богом побратима,
Баш сердара Бањанина Ђока;
Ево има четири године,
Како ходам и чете проводам,
Затворио цареве градове:
Колашина, Фочу и Таслиџу
И бијела града никшићкога
И у Гацко четири касабе
И Требиња града царевога
И Клобук им у невољи цмили;
А не, онај мртви Османлија,
Да град гради, ђе га није било
У крваво мјесто Пилатовце."
Онда Шћепан на дружину викну,
А дружина на ноге скочила;
Стаде Шћепан дијелити војску:
Један дио војводи Јовану
И сердару Бањанину Ђоку;
Други дио Алексићу Вуку;
Трећи дио себи оставио.
Сердар учи Ђока и Јована,
Да се скрију у гору зелену
Да с' Турцима не замећу кавгу,
Док не сине сабља сердарева;
А научи Алексића Вука,
Да он први удари на Турке,
Па да бјежи уз гору зелену,
Да замами уз планину Турке;
Уд'риће им Шћепан испријека,
Даће њима ране без лијека.
Ка' рекоше, тако учинише:
Војсковође војску поведоше,
Логору се турском примакоше;
Први уд'ри Алексићу Вуче
На шанчеве и на чадорове.
Када њега опазише Турци,
Тргоше се из окола Турци,
Поћераше Алексића Вука
И његово стотину момаках,
Зајмише их горје уз планину
Бијући се бојем из пушаках.
То гледају два српска сердара
Са соколом војводом Јованом,
Шћепан викну, ка' да јелен рикну:
"А сад, Ђоко, богом побратиме!
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Кроз ордију да се састанемо!"
Сину Ђоко, како соко сиви,
Поред њега војвода Јоване,
А за њима стотина јунаках,
Па у Турке јуриш учинише;
С ове стране сердаре Шћепане,
А за њиме седам арамбашах
И другијех стотина јунаках,
У ордију турску ударише,
Ко ће први почет' с'јећи Турке?
Понајпрви Бањанине Ђоко,
Па остали момци и јунаци:
Стоји цика танкијех пушаках
И ломљава мачах и анџарах;
Поврну се Алексићу Вуче
И његово стотину јунаках,
Сви су снажно уд'рили на Турке.
Боже драги, чуда великога!
Ђе удари триста соколовах
Црногорца, као мрка вука
На четири хиљаде Тураках!
Пут Билећа Турке прићераше,
Три стотине главах пос'јекоше,
А рањене многе унијеше.
Али Срби добро шићарише:
Добро главах, а доста оружја,
Воде турске коње седленике
И с' Тураках чоху и кадиву.
Од српске је војске погинуло
Таман двадес'т и четири друга
И рањено шездесет момаках:
Од ранах им ништа бити неће.
Весели се, ти крајино наша,
Докле рађаш онаке јунаке,
Као што је Ђоко и Шћепане
И делија војвода Јоване!
А ви беж'те, тужне Османлије,
Пут Мисира и пут Цариграда,
И водите буле и кадуне,
Јер ће ви их Срби пограбити
Па се ш њима Срби оженити!

Ударац на Турке на Кусињу

(1861 год.)

Бијела је кликовала вила
Сврх Његоша, високе планине,
Кличе вила у равне Рудине
По имену сердара Шћепана:
"О Шћепане, рудински сердаре
И главару српских соколовах!
Ал' не чујеш, али баш не хајеш?
Ућера се тајин у Никшиће."
Али Шћепан вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Тајин неће у Никшиће доћи,
Јер сам јуче дочекао Турке
У крваву Дугу од Никшићах,
Пос'јека сам три стотине главах,
Данас шићар с дружином дијелим
Под Његошом зеленом планином,
А оста' је војвода Илија,
Моја десна из рамена рука,
У крваву Дугу од Никшићах;
Ш њим је војске четири стотине,
Пуштит' неће прије своје главе."
Онда вила Шћепу говорила:
"Богме су те Турци преварили,
Другијем су путем обрнули,
У кнеза су изан извадили,
Да слободно могу трговати,
Прек' његове земље и државе,
Јер су њега приморалн били
Свиколици хришћански краљеви:
Он је њима тврду вјеру дао
За његову вјеру и државу
Да им лоше ништа бити неће.
Пак су пошли Рисну бијеломе,
И велики тајин окренули,
Сада су ти Дврсну и Грахову,
Уљегли су уз Рудине равне;
Сад ће Турци на Кусиње сићи
Код тврдога моста кусињкога;
Но се пази рудински сердаре,
Немој с војском њима ударити
У границу Петровића кнеза;
Немој њему образ оштетити,
Е ћеш твоју главу изгубити;
Но запани у Поље Никшићко
У зелену лугу никшићкоме,
Па ћеш тада уд'рити на Турке,
Па што бог да и срећа јуначка!"
Када сердар разумио вилу,
Он дофати лака џефердара
И припаса свијетло оружје,
Па посједе вранца од мејдана,
Обрну га зеленом планином,
И отиде Пољу Никшићкоме;
За њим иде уздана дружина:
Дв'је стотине и педесет другах;
Док сидоше Пољу Никшићкоме
И зелену уљегоше лугу,
Ту су једну ноћцу преноћили,
Док ујутру огрануло сунце,
Ал' ево ти пет стотин' Тураках,
Ђе су Турци на Кусиње сишли,
Па отолен пољем никшићкијем,
Лако иду, а тешко пјевају,
Припјевају сердара Шћепана:
"Ђе си, курво, сердаре Шћепане?
Чувај саде Дугу и Голију!
Барем данас ударити нећеш
На 'волико силнијех Тураках,
Усред равна Поља Никшићкога."
Они мисле да нико не чује,
Оно сердар и слуша и гледа,
Па намигну оком на дружину;
Док пјешаци пушке истурише,
А коњици на коње сједоше,
Своје бритке сабље повадише,
А у Турке јуриш учинише,
Ала банда затури се кавга,
По равноме пољу зеленоме,
Сердар Шћепан поче сјећи Турке
Са сердаром Бањанином Ђоком,
Два јунака оба подједнака,
Па по двије посјекоше главе;
Но да видиш арамбашу Пека
Са соколом Машовић Богданом
И соколом Лучићем Јованом,
Они с'јеку без прилике Турке,
А остали како који може;
Моле бога, да им припоможе,
Брзо мејдан ш њима подјелише,
Сто и тридес'т главах пос'јекоше,
Пет стотинах коњах узеше;
Побјегоше у Његош планину
Код студене воде Чепелице,
Под бијелом сердаревом кулом.
Ту јуначки шићар под'јелише,
Свакојему другу подједнако,
Најбољему као најгорему.
Ту осташе Срби пјевајући,
А никшићки Турци кукајући,
Сада да си здрава' домаћине!
Донеси ми чашу вина добра,
Вина добра и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.

Ударац на Турке у Дуги

(1861 год.)

Полећело тридес'т кукавицах,
Тамо горе из Херцеговине,
Из бијела града никшићкога;
Лете тице земљом и свијетом,
Док дођоше у Стамболу граду
Пред диваном цара честитога,
Како пале, тако закукале.
То зачуо Абдуле султане,
Зачуди се па на ноге скочи,
Пак погледа кули на пенџеру,
Да он види, гдје су кукавице:
То не било тридес' кукавицах,
Но тридесет од Никшићах агах,
Тридес'т агах бијелијех брадах.
Они вичу сви једнијем гласом:
"Аман, један земљи господаре!
Ал' помагај, ал' све посијеци!
Од каурах љутијех змајевах,
Веће од њих живљет' не можемо!
Ево има шест годинах данах,
Откад твоју пос'јекоше војску
На Граховцу, пољу маленоме,
И отада Никшић затворише:
Узеше нам зелене планине,
Ђе ширасмо пребијела овце;
Узеше нам поља и ливаде,
Што држаше цареве градове!
Опсјели су града никшићкога,
Не смијемо из града изаћи,
Преко Дуге пољу гатачкоме,
Да ћерамо рану на самару,
Но изљ'ећу из крвавих горах,
Те нам русе осијечу главе!"
Онда Абдул њима одговара:
"Не бојте се, моја ђецо драга!
Ја ћу вашу жељу испунити,
И путове ваше прочистити,
И у град ваш тајина догнати
С мојом главом и мојом мудрошћу;
Замолићу хришћанске краљеве,
Да оправе њихове конзуле,
Да јаоше кроз гору ћерају;
Онда ће се Дуга отворити,
У Никшиће тајин навријети,
Да ви ништа никад мањкат' неће."
Отолен се аге подигоше,
Па одоше земљом и свијетом,
Док дођоше Гацку широкоме,
Па из Гацка низ Дугу крваву
Пут бијела града никшићкога.
Ђе је среће, има и несреће:
Дочека их војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Свакојему посијече главу
И узе им од цара дарове.
То вријеме за дуго не било,
Ал' ево ти хришћански конзули
Из Мостара и из Сарајева,
По наредби од својијех царах;
Док дођоше Гацку широкоме,
Уљегоше низ Дугу крваву,
Но на српски логор навријеше,
Ђе сјеђаху око друма пута:
По двојица и по четворица,
По петина и по деветина,
Има Србах четири стотине;
Међу њима српске арамбаше:
Соко сиви сердаре Шћепане
Са сердаром Бањанином Ђоком
И соколом војводом Илијом
И с делијом Павловићем Пеком.
Под јелама пију вино хладно
И чекају Турке Херцеговце,
Ал' низаме цареве солдате;
Ко гођ дође, да се бију ш њиме,
Да без крви Дугу не пасају;
Нек липсају у Никшићу Турци,
Јербо Никшић у затвору тужи.
Но да видиш сердара Шћепана,
Око му је хитро и жестоко,
Вазда гледа Крстцу и Голији,
Док угледа хришћанске конзуле;
Препаде се, зачудо му није,
Јер конзули њега познаваху,
Па он тај час свој дружини каза:
"Немој који пушку истурити
Без својега чуда и грдила;
А ти, Пеко, млади арамбашо!
Сјед' на друму међу конзулима,
Па се ш њима разговарај дивно,
Ка' што ваља и како требује;
Ако би те они упитали:
Ђе је Шћепан и ђе је Илија,
Ђе је сердар Бањанине Ђоко,
Реци њима да их овђе нема,
Но су пошли у Његош Планину."
Уто Пеко на друм излазио,
А конзули коње наћераше,
Пак су Пеку божју помоћ звали,
А он њима дивно одговара:
"Добро дошли, хришћански конзули!"
Питају га, ко је и одакле
И како се зове по имену;
А он њима право казиваше.
Питају га хришћански конзули:
"Ђе је сердар Шћепан и Илија?
Ђе ли сердар Ђоко Бањанине?"
Пеко њима тако одговара:
"Отишли су у Његош Планину,
Ја сам оста' у Дугу крваву
С' ово мало ваљанијех другах,
Чекам Турке, невјерне хајдуке,
Који газе српску сиротињу,
Да их светим у ову планину;
Ми смо добро и гладни и жедни,
А сувише трудни и уморни;
Ал' одовле ја се мицат' нећу
С' ово мало ваљанијех другах,
Без нечије велике погибље!"
Конзули се онда погледаше,
А највише рускога конзула,
Па он руке у џепове тура,
Па извади шездесет дукатах,
И даде их арамбаши Пеку:
"На ти ово, српска арамбашо!
Па ти хајде у твоју дружину,
То потроши па их напиј вина,
И да дадеш вјеру конзулима
Од неђеље до друге неђеље,
Да с' ућера тајин у Никшиће,
И да нећеш заметати кавгу."
Пеко им се смјерно поклонио,
Паре прими и вјеру им даде,
Па им Пеко тако проговара:
"Ви, господо хришћански конзули!
Од мене је вјера за неђељу,
Ал' ви богме вјеру дат' не могу
Од Илије са његозим друштвом;
Но ја мислим, нн десит' се неће."
Пак конзули тада отргоше
Пут бијела града никшићкога,
А сахију Гацку оправише
Да најави тајин у Никшиће.
Но ни Пеко не сједи залуду,
Но онај час у дружину мину,
Хитро дође међу арамбаше,
Све им што је и како је каже.
Тада рече сердаре Шћепане:
"Драги брате, арамбаша Пеко!
Ти си дао вјеру конзулима,
Они теби дукате од злата;
Вјеру држи, а дукате носи,
Не дај дио другу ниједноме,
Грехота је вјеру преварити;
Узми чибук и узми духана,
Па изиђи на клисуру тврду,
Сједи вјерно и сједи поштено,
Немој пушку окретат' на Турке.
Ја ћу остат' са мојом дружином,
И од Гацка кар'ван дочекати,
Ти ћеш виђет', што ћу учиннти!
Па смо оба доста шићарили:
Ти дукатах, ја турскијех главах
И турскога руха и оружја
И њихових јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех."
Уто Турци низ Дугу крваву,
А удари Шћепан арамбаша
Са његова оба побратима
И са друштва четири стотине;
Три стотине главах посјекоше
И узеше руха и оружја,
И стотину јаићијех коњах,
И другијех коњах пет стотина,
Што ћераху тајин у Никшиће;
Оћераше уз Дугу зелену,
Изиђоше уз Његош планину,
Онда Срби шићар дијељаху.
На разбоју у Дугу крваву,
Ту остаде једно турско момче,
Мало бјеше раном обрањено,
Од ране се мало разабрало,
Виђе турску грдну касапницу,
Па побјеже низ Дугу крваву,
Докле граду никшићкоме дође:
Сретају га од Никшићах Турци
И никшићке буле и кадуне,
Хоће ли им гласа донијети,
Иде ли им тајин у Никшиће.
А он њима тако одговара:
"Кам' да ви је, турске кукавице!
Ками ће ви у Ннкшиће доћи!
Удари нн сердаре Шћепане
Са његова оба побратима,
Пос'јекоше нам триста Тураках,
Поћераше коње и коморе
До студена бијела камена,
Док у Дуги сједе Црногорци!"
То се брзо по гласу разгласи,
Стаде цика жене и ђетета;
Завијаху око града Турци,
Као гладни у планини вуци!
Оно чуше хришћански консули
Под чадором ниже б'јела града,
Пак се бјеху грдно препанули,
Да ће своје изгубити главе;
Ту разговор међу собом граде,
Што ће чинит' од живота свога,
Док сви они бјеху обрнули,
На сокола Вацлика Јована,
Секретара црногорског кнеза:
"О Јоване, кнежев секретаре,
Ка' си јуче доша' са Цетиња,
Ти знаш ове кланце и богазе,
Можемо ли утећ' Гори Црној,
Да ми наше главе сачувамо?"
Али Јован њима проговара:
"Браћо моја, хришћански консул
Погледајте поље под Никшиће,
Јесте много дуго и широко,
Њега не би орај прелетио,
Док би добро крила уморио,
Акамоли јунак прегазио
С калчинама и опанчинама,
А бржи су на хатове Турци;
Да бјежимо, утећ' не можемо,
Да чекамо, чекат' не смијемо,
Погани су од Никшићах Турци,
Свакојему посјећи ће главу!
Овђе има царева низама,
Јакуп-ага Турцима је глава;
Да бјежимо к њему наврх града
Одржаће нас неколико данах,
Па ако нас не шћеде да пусти,
Да идемо Црној Гори славној,
Ја ви дајем божју вјеру тврду,
Извадиће мене Црногорци
Са свом мојом узданом дружином.
Сви консули њега послушаше,
И Јакупу на град отиђоше,
У кулу их стави наврх града,
И даде им четири низама,
Да им чине стражу од грађанах;
Ту их држа један мјесец данах;
Кад то чуше српски капетани,
Који бјеху до б'јела Никшића,
Да консули сједе под затвором,
У бијелу граду никшићкоме,
Пише књигу Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
На Јакупа турскога диздара:
"Ја сам чуо, турски капетане!
Ево има један мјесец данах,
Да ти држиш консуле хришћанске,
Под затвором у твојему граду!
Но их пушти, турски капетане!
До крвава моста никшићкога,
Јер ја идем да сретем конзуле,
По наредби мога господара
Са Цетиња Петровића кнеза.
Ако ли их, море, пуштат' нећеш,
Држи ми се граду на капији!
Задајем ти божју вјеру тврду,
Али ћу их јунак извадити,
Али моју главу изгубити
Са свакијем братом Црногорцем!
Али знади, грдни Османлија!
Биће крке по б'јелу Никшићу,
Ако тамо дођу Црногорци!"
Кад бимбаши таква књига дође,
Да је мила, мила му не била!
Ал' му мила на срамоту била.
Кад сјутрадан огрануло сунце
Консулима коње изведоше,
А соколу Вацлику Јовану,
Њему даје испод себе ђога
И четири стотине низама
И грађана четири стотине,
Да попрате каурске консуле;
Попратише до моста никшићког,
Па се ш њима онђе раздвојише;
Врнуше се Турци кукајући,
А конзули иду пјевајући,
Док их срете Јован-капетане,
И одоше на Цетиње равно,
Претстави их своме господару,
Господару кнезу Николају,
Одведе их у његову двору;
Ту их кнеже лијепо частио,
Па их здраво кући оправио.