уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Забрђу у Пиви

1861 год.

Кад се Омер из Пиве поврати,
Он оставн Ченгића Дед-агу
Са његово хиљаду Тураках,
На Забрђе, на поље широко,
Међу Гацком и Пивом пространом;
Ту му б'јелу начинио кулу,
Око куле шанце и чардаке;
Ту нареди цареве пандуре,
Да чувају гору и планину,
Да у Пиву с миром иду Турци.
Оно чуше наши крајичници,
Младо момче, Церовићу Ђуро,
За њим иду до два капетана
И четири стотине Дробњаках;
Још то чуо Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
Са соколом сердаром Шћепаном
И соколом војводом Јованом,
И сердаром Бањанином Ђоком;
Па одоше на Забрђе равно,
Пут бијеле Дед-агине куле,
За њима су четири стотине
Црногорца, као мрка вука;
С друге стрзне Церовићу Ђуро
Са четири стотине Дробњаках;
Када су се кули примакнули,
Ту су тамну ноћцу преноћили,
Док су своју војску одморили,
Док је сјутра јутро освануло,
А Турцима на зло, акобогда!
Уранио Јован капетане,
Па повика Церовића Ђура:
"Устај, Ђуро, и подигни војску,
Да уд'римо аги на шанчеве,
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Док се наше смијешају војске!"
Тада Ђуро на ноге скочио,
И повикну дробњачке главаре:
"А сад, браћо, ако бога знате!
Да јуначки данас кидишемо,
Е нас коре вазда Катуњани,
Да нијесмо добри за јунаштво."
Алакнуше, бога споменуше,
На шанчеве мушки ударише:
С једне стране Јован капетане,
С друге стране Церовић Ђуро;
Ал' су Турци одвише јунаци,
Бране шанце и бијеле куле;
Јуришају млади Црногорци;
Пучу пушке, падају јунаци,
Ма не могу освојити шанце.
Онда рече Јован капетане:
"Оздринићи, на вас прогрмјело!
Ђе су турске главе и оружје?
Још вам нико није почињао!"
Кад то чуше Оздринићи љути,
На шанчеве јуриш учинише,
А најпрви Ђуровићу Лука
Од нашега свакојега војника,
С голим ножем у бијеле руке
У шанчеве скочи међу Турке!
Па остали момци кидисаше,
Три стотине главах уграбише,
У куле се Турци затворише,
Бране себе и бијелу кулу;
Бој се бије никад не престаје;
А изаша' сердаре Шћепане
Насред поља под бијелом кулом,
На вранчића коња дебелога,
Па он хода и вранчића вода,
А зазива Ченгића Дед-агу:
"Ход', Дед-ага, на поље широко,
И ишћерај крилата ђогата,
Јер те сердар чека на вранчића
Да јуначки мегдан под'јелимо;
Јер сам чуо, турски капетане,
Да се Гацку хвзлиш пространоме,
Да се Србин није породио
Ни на себе турио оружја,
Ко би теби на мегдан изиша'!
Ево Србин сасред Горе Црне,
Из малога села Марковине,
Који тебе на мегдан позива;
Но ако си јунак од јунака,
И ако те була породила,
Поносита млада Херцеговка,
Ти ћеш мени изић' на мегдану.
Спомени се старца, баба твога,
Какав јунак бјеше на мегдану,
Он не шћаше узмаћи Србину".
А Дед-ага из затвора виче:
"Хајде збогом, сердаре Шћепане!
Ви сте доста јада учинили,
Триста сте ни главах откинули;
Ваш је мегдан, ваше је поштење!'
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе тридесет јунаках,
Међу њима Јакшићу Шауле,
И рани се Машо капетане,
Још рањених педесет момаках
На похвалу Јован капетану!
И младоме Церовићу Ђуру.

Нема коментара:

Постави коментар