уторак, 20. септембар 2011.

Бој у Коловозу

(1861 год.)

Процвиљела спушка сиротиња
Уз кољено спушког капетана,
Овако му Турци бесјеђаху:
"Селман-аго од крајине главо!
Ми дурасмо, више не могасмо,
Од србинске руке и оружја:
Узеше нам поља и ливаде,
Што држаше царове градове;
Сад су нама путе прекинули
Пут несрећне варош Подгорице,
А немамо праха и олова,
А немамо азне ни џебане,
Ни тајина за наше грађане,
Но ћемо се предат' Брђанима."
Селман-ага њима проговара:
"Не бојте се њему, браћо драга,
Ја ћу сада књигу направити
У гиздаву варош Подгорицу
Али-паши глави од низамах,
Догнаће нам хиљаду товарах,
Што тајина, а што џебеане,
На срамоту свој српској крајини.
Ово рече, ситну књигу пише
И посла је варош Подгорици
Али-паши на бијеле руке:
"Али-пашо, главо од низамах!
Хитај, море, до прве неђеље,
Дај ми индант Спужу бијеломе,
И доћерај азну и џебану,
Коју ти је султан повјерио
На градове око Горе Црне,
Ја л' ћемо се предати Србима."
Али-паша, када књигу прими,
И кад виђе што му књига каже,
Скочи Турчин на ноге лагане,
А по граду телал учинио,
Да хиљаду буде коморџијах,
Да му гоне хиљаду товарах
Под затвором Спужу бијеломе;
А он стаде поређиват' војску
До четири хиљаде низамах;
То видјело црногорско момче,
Којено се намјерило онђе,
Па похита ноћно без мјесеца,
Брзо иде, ка' да грије сунце,
Докле дође у Бјелопавлиће,
У главицу на Орју-Луку,
Баш на кулу Бошковића Баја,
Командира од Бјелопавлићах;
Све му право по истини каже,
Кад ће проћи низ Коловоз тврди,
Тада Бајо на ноге скочио,
Руку у шпаг од доламе тури,
Дарова му три дуката жута:
"На ти ово, те се напиј вина,
Акобогда, те дочекамо Турке,
Онда ћу те боље даровати."
Па направи лист књиге бијеле,
Па је посла у Пипере равне,
На сердара Пилетића Јола,
Све му право по истини каже:
"Него да си у прву неђељу
С пет стотинах добријех јунаках
Од Пиперах, крваве крајине,
Да те нађем у Коловоз тврди."
Другу шиље Загарачу равном,
Баш соколу Бошку капетану,
Све му што је и како је каже:
"Него чујеш, Бошко капетане,
Покупи ми другах пет стотинах
Од Команах и од Загарача,
У неђељу која прва дође,
Да те нађем у Коловоз тврди,
Ја ћу довест' хиљаду Брђанах
И пред њима до три капетана."
Теке Бајо књиге растурио,
По Брдима војску покупио,
С Брђанима у Коловоз мину,
И ту нађе Бошка капетана
И код њега пет стотин' момаках,
Црногорца, као ватре живе,
Па га дивно уредио Бајо:
С десне стране зелене калдрме,
При ћавскоме лугу зеленоме,
Кад навале уз калдрму Турци,
Да за њега Турци и не знаду,
Него ће им ударити озада,
Да Турцима буде изненада.
Таман оно поредио друштво,
Уто дође Пилетић сердаре,
Са соколом Рамом капетаном
И за њима другах пет стотинах
Од Пиперах, крваве крајине,
Па их поче Бајо уређиват':
С друге стране зелене калдрме
При Вељему брду зеленоме,
Те у гору сакрише дружину;
А командир у Коловоз тврди
Са његово хиљаду Брђанах
На калдрму међу карауле,
Код њега су до три капетана
Од равнијех, широкијех Брдах.
Теке што је уредио војску,
А неђеља јутро осванула
И свијетло огрануло сунце,
А Турцима на зло, акобогда!
Многе више никад гријат' неће.
Уто силан Али-паша дође
Са његове четири хиљаде,
Све низамах царевих солдатах.
Он промину Бошка капетана,
Не виђе га, жалосна му мајка,
Води турску понапријед војску;
А промину Пилетић сердара
И Пипере, крваве јунаке,
Док на Баја Бошковића дође.
Гледа Бајо на своје војнике,
А напријед Тока капетана,
Што ће први да замеће кавгу,
За њим друга четири стотине
Папковићах, као ватре живе.
Тек њихове пушке запуцаше,
Многи Турци земљи попадаше;
Оно виђе капетан Радоје
И за њим су другах три стотине,
С друге стране удари на Турке
И капетан Радовић-Илија
И за њиме триста Мартинићах;
Убише се бојем нз пушаках,
Соколи их Бошковићу Бајо,
И нагони своје на јунаштво.
Ту се црна пролијева крвца:
Гину Турци, гину Црногорци,
Боже драги, страшне мјешавине!
Док удари Бошко капетане
Са његово другах пет стотинах,
С друге стране Пилетић-сердаре,
А за њиме Пипери јунаци
Из потаје, из горе зелене;
Сметоше се низ Коловоз Турци,
Плећи даше, бјежати стадоше:
Остављају мртве и рањене;
Остављају коње и коморе;
Ко ће први почет' с'јећи главе?
Понајпрви Нишићу Мијајло,
Кој' с' не боји сабље ни гадаре,
Но сијече и разгони Турке,
И остали мрки Црногорци.
Пала тама низ Коловоз тврди
Од брзога праха и олова,
Од пушаках и од лубарадах
С караулах цара честитога.
Ту бој био за четир' сахата,
А четврти кад се навршио,
На томе су боја раздвојили.
Ал' да видиш Бошковића Баја,
Зове себи Бошка капетана:
"А ђе си ми, Бошко капетане!
Које су те савладале виле
Усред поља, у зелену лугу,
Те те к мени није на биљегу?"
Ал' ево ти Бошка капетана
И за њиме другах пет стотинах.
Пита њега Бошковићу Бајо:
"Колика ти погибоше другах
У овоме боју крвавоме?"
Капетан му право казиваше:
"Петнаест су јутрост погинули,
А тридесет има рањенијех."
Па му стаде бројит' турске главе:
Сто и двадес'т и више четири;
Доста коњах, руха и оружја
И узели турске џебеане.
Зове Бајо Пилетића Јола
И Пипере на гласу јунаке:
"Ђе си, Јоле, мој соколе сиви!
Које су те савладале виле
У Вељему брду зеленом,
Те те к мени на биљегу нема?"
Уто сердар Пилетићу Јоле
Са соколом Рамом капетаном
И за њима Пипери јунаци.
А пита га Бошковићу Бајо:
"Колика ти погибоше другах?"
А сердар му право казиваше:
"Погибе ми дванаест Пиперах,
А четрдест има рањениках,
Од ранах им ништа бити неће."
Па му стаде бројит' турске главе:
Сто и тридес'т и више четири;
И сувише рухо и оружје.
Зове Бајо до три капетана
И за њима хиљаду Брђанах,
Најпријед су избројили мртве,
Што у томе боју погибоше:
Четрдесет и четири више,
А турскијех главах пет стотинах.
Главари се онђе састадоше,
Пак стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу подједнако,
Најгорему, као најбољему;
А сердару Бошковићу Мату
Бритку сабљу муле Сарајлије,
Што је у том' боју погинуо.
Али-пашо, срамота те била!
Што утече главом безобзира,
И остави онолику војску
Под мач српски у Коловоз тврди!
То је било, истина је било,
Ја сам био на Сађавац тврди
И гледао ову касапницу.

Нема коментара:

Постави коментар