(1862 год.)
И крваве турске касапнице,
Што им даше мрки Црногорци,
На Гацко се окупљају Турци,
Не би л' како Дугу проломили;
Ма у Дуги сједе Црногорци,
Међу њима Петар војевода;
Чекали их за петнаест данах,
Док ево ти мрка Црногорца,
Арамбаше Павловића Пека
И сокола Рамовић Новака,
Па бесједи Петру војеводи:
"Чуј, војводо, од све наше војске!
Ми смо јуче до Никшића били,
И велики шићар уводили:
Шест хиљадах б'јелијех овацах,
Дв'је хиљаде коњах и воловах,
А код њих стотина чобанах;
Но да ни даш хиљаду момаках,
Могли бисмо њима ударити,
И посјећи стотину чобанах,
И велики шићар шићарити,
Па га догнат' у ову планину,
Биће меса за сву нашу војску,
Нек се месом ране Црногорци."
Тада Петар дозива главаре:
Војеводу Радоњића Ива,
И војводу Матановић Ђура,
Од Грахова војеводу Анта,
И младога Церовића Ђура,
Па им прича, што им Пеко каже.
Сви рекоше, да би добро било,
Па им Петар одвојио војске
Баш на броју дванаест стотинах,
И отправи српске поглавице;
Ноћно сишли низ Дугу широку,
Уљегоше Пољу Никшићкоме,
Па у пољу раздвојише војску:
Једну узе Радоњићу Иво
Са војводом Матановић Ђуром;
Другу узе војвода Анто
И дијете Церовићу Ђуро;
С треће стране Павловићу Пеко,
Да најпрви удари на Турке,
Скрише војску у зелену лугу,
Док ујутру обас'јало сунце,
На граду се отворише врата,
А из града изврвјела марва,
А пред њоме стотина чобанах,
Који пјешке, кој' на коњу брза;
Далеко се одмакнули града,
Претражују пољем никшићкијем,
Јер се боје од Црногорацах.
Рикну војска из зелена луга,
А пред војском Арамбаша Пеко,
С поред Пека два сокола сива:
Младо момче Рамовић Новаче
На ђогату коњу од мегдана;
С друге стране нагнута делија
По имену Лучићу Јоване
На његова вранца претилога;
Сви тројица иду упоредо,
Голе носе у ракама ћорде,
А за њима четири стотине
Црногорца, као мрка вука;
С друге стране војвода Анто
И дијете Церовићу Ђуро
И за њиме четири стотине;
С треће стране Радоњићу Иво
На његова вранца од мегдана,
И два брата, два Матановића:
Сердар Перо и војвода Ђуро
На два коња, ка' на двије виле,
И са њима четири стотине.
Кад на турски плијен ударише,
Из Никшића, као соколови,
Побише се бојем из пушаках,
Ма залуду, кад им не помага;
Док војводе коње проћераше,
У по поља претекоше Турке
Са сабљама у бијеле руке;
Ко ће први почет' сјећи Турке?
Понајпрви Рамовић Новаче,
Са соколом Лучићем Јованом
И соколом арамбашом Пеком;
С друге стране Радоњић војвода
И два брата, два Матановића,
Ту по једну пос'јекоше главу;
Оне друге млади убојници;
Ту стотину главах пос'јекоше,
И велики шићар задобише,
Па на поље сташе Црногорци.
Но завика Лучићу Јоване:
Ја ћу нагнат" у чаршију вранца,
Да би знао, е ћу погинути."
Оно рече, а поћера вранца,
Поред њега Новак на ђогину,
Голе носе у рукама ћорде,
А за њима војска и војводе;
Пред градом их сусретоше Турци,
Али Срби узмакнути неће,
Но у Турке јуриш учинише;
Ту се стаде пролијеват' крвца,
Од Тураках и Црногорацах,
Бој се бије, нигда не престаје;
Сијевају сабље и гадаре,
У момчади оштри јатагани;
А коњици коње проћераше,
Док у варош куле задимише,
А натраг се Турци повукоше;
Бјеже Турци табиј и капији
Под низамом и под топовима,
Остављаху куле и кадуне.
У куле се многи затворише,
Па се бране огњем из пушаках,
Кроз чаршију бију Црногорце.
Но да видиш једно Туре зорно,
По имену Аџика Љухару,
Са пенџера гађа џефердаром
Каурина Лучића Јована,
Међу токе у прси широке;
Но Јовану добра срећа била,
Има Јован вранца од мегдана,
Држи главу према господара,
Па му главом прса заклањаше,
Те Јована пушка не згодила,
Него вранца међу очи црне;
Паде вранац граду на чаршију,
Ал' је Јован добар бињаџија:
Нити паде, нити се препаде,
Ни из руках сабљу изпуштио,
На обје се ноге дочекао,
На вранцу се Јован обрнуо,
Колико му вранца жао било,
Готово му сузе полећеле,
Па овако вранцу бесједио;
"Тебе хоћу оставити овђе,
Ма Љухара оставити нећу,
Што му главу откинути нећу,
Па ћу пребит' Аџа за вранчића."
Што је река' није преварио;
Но истрча на високу кулу,
Те Аџики посијече главу,
Код гриве је подметнуо вранцу;
Стоји крка по бијелу граду,
За града се хватају јунаци,
А ломе се оштри јатагани
И од живе ватре џефердари,
А у дим се претварају куле;
Робе Срби буле и кадуне
И хватају под оружјем Турке,
Док по града огњу предадоше,
Па се Срби натраг измакоше,
Ухваћено робље одведоше,
Па на пољу Турке пребројише:
Седамдесет и четири више,
Што у боју живе заробише;
Послаше их на Цетиње равно,
Ка робове свезанијех руках,
У тамницу Николаја књаза;
Женско робље онђе опростише,
И натраг их у град пропратише,
Пос'јечене главе пребројише:
Три стотине и шездесет више;
А погибе црногорске војске
Од ударца до градске капије
Баш шездесет добријех момаках,
Међу њима Гиљан барјактаре.
Тад војводе шићар најавише
И с Тураках рухо и оружје,
Док дођоше у Дугу крваву,
Код војводе Петра Вукотића,
Види Петар велика шићара,
Види здраво своје арамбаше,
Па се њему живо срце смије;
Још их пита, што је тамо било,
А они му све казују дивно,
Што је било и како је било,
Колико су узели шићара,
Колико су откинули главах,
Колико су робља заробили,
И послали на Цетиње равно,
Свезанијех руках наопако,
У тамницу свога господара.
То је било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.
Нема коментара:
Постави коментар