уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Новом Селу

(1862 год.)

У Спуж дође дванаест хиљадах
Све низама, царева солдата,
Пред њима је паша Али паша,
Који бјеше глава од низама;
Испод града починула војска,
Испод града, насред поља равна:
Ту бијеле попели чадоре,
Али паша Спужу на капију,
Ш њим су многе баше и бимбаше,
Међу њима спушки капетане,
Па им служи кафу и ракију;
О свем' Турци еглен затурили,
А највише зборе за јунаштво,
Ђе ће сјутра с војском ударити;
Неки каже: "Окренимо војску
Пут Пипера, крваве крајине,
Који су нам много јада дали;"
Други вели: "Да дигнемо војску
На крваво село Мартиниће,
Да ми вуч'је јато ископамо,
Које нам је много јада дало."
Доцкан рече спушки капетане:
"Али пашо, главо од низама!
Да хоћете мене послушати,
Прођите се пиперске крајине,
Пипери су крвави јунаци,
Могли бисмо на зло нагазити;
Прођите се и од Мартинићах,
Јер су они од вазда јунаци,
Мартинићи и Бјелопавлићи,
Многе су нам поломили војске
И нама су много јада дали;
Него видиш, главо од низамах!
Ново село под Сађевац тврди
И у селу влашка пандурица,
Б'јела вила попа Вујовића,
Што је тежа свој турској крајини
Од Пиперах и од Мартинићах;
А ево ти згода превелика,
Доћи нико у индату неће:
Дома није Бошка капетана,
Но је поша' у Херцеговину
И повео Загарчане младе
И Комане, соколове храбре;
Сувише је вода у брегове,
Не може је орај прелећети,
Акамоли момак препливати
Под пусатом и свијем оружјем;
Ту ћеш српско село похарати,
И нас'јећ' се добријех јунаках,
И упалит' српску караулу."
Турчин мњаше, нико не чујаше,
То зачула његова Орфана,
Па изиде из бијела града,
И обрну преко поља равна,
Као срна од године данах.
Хитро иде, а још брже дође,
Б'јелој кули попа Вујовића,
Под кулом је ухватила стража,
Па је воде на попову кулу;
Ту нађоше добра два јунака:
Шетковића Тома капетана
И сокола попа Вујовића,
Па им поче причати Орфана,
Што је млада чула од Тураках.
Онда попе на ноге скочио,
Па направи лист књиге бијеле,
А на руке Бошковићу Ристу,
Војеводи од Бјелопавлићах:
"На знање ти, српска војеводо!
Сјутра ће ни ударити Турци,
Нас је мало, а Тураках много,
Могли бисмо лудо изгинути,
Него хитај, док огрије сунце,
Да им, брате, будеш у индату,
И доведи Брђане јунаке."
Војеводи, када књига дође,
Тај час јунак покупио војску,
Преведе је на мост од Сушице.
Покри војску у гору зелену,
А он пође на попову кулу;
Ту Томицу нађе капетана
И сокола попа Вујовића,
Ш њима бјеху шездесет момаках,
У б'јелу се затворили кулу
И разбили пушкарице често,
Мисле Срби, да чекају Турке;
Војевода им придаде војске:
Од Брђанах двадесет момаках,
Међу њима Мирковића Риста,
Нека старац Србадију храбри;
А војвода међу војском пође,
Па се скрили у гору зелену,
Али-паша, кријући не хоће,
Него јавно, кад огрије сунце,
Крену војске дванаест хиљадах,
Пут Новога Села ударише,
Тек Праскицу поље уминуше,
Запуцаше цареве лубарде
На попову пребијелу кулу,
Ма се Срби препанути неће
Од кумбарах и од лумбарада,
Док се Турци примакоше близу
И у село Ново уљегоше,
Мање куће ватром попалише;
Онда српске пушке запуцаше,
Сташе тући око куле Турке;
Ал' су Турци одвише јунаци,
Те на кулу јуришају често,
И приносе сламу и сијено,
Не би ли је ватром изгорјели;
Ал' се Срби препанути неће,
Соколи их Ристо капетане:
"Пун'те пушке, а туците Турке,
Сад ће уд'рит' војевода Ристо,
А за њиме сва три капетана
И Брђанах двадесет стотинах."
Уто скочи војевода Ристо
И за њиме брцки крајичници.
Они сложно на Турке уд'рише,
Убише се бојем из пушаках,
Док из села оћераше Турке,
Ма не могу од бијеле куле,
Прегоне се око б'јеле куле;
Но Србима мали индат дође
Од Глизице и од Мартинићах,
Има бројем стотина јунаках,
Пред њима је Нешковићу Вуле,
Јунаштва му у хиљаду нема
И љуцкога ума и разговора;
Види тешку муку на јунаке
Под затвором у бијелу кулу:
Црвен пламен кулу ухватио,
А око ње мрки крајичници,
Ђе се кољу, као мрки вуци;
Па тек дође, удари на Турке,
А Турци му сокак направише;
Го јатаган носи у рукама,
Пресијеца црне солдатине,
Ка' мрки вук у планини овце,
И његово стотину момаках
Мартинићах, брцке кључанице,
Како туку и разгоне Турке;
А Брђани живље кидисали
И од куле Турке поћераше,
Те пред Спужом боја раздвојише,
Па погибшу браћу избројише.:
Седамдесет и четири више,
Међу њима Нешковићу Вуле;
Нека гину, веселе им душе,
Јер су живот за поштење дали
И лијепо име црногорско!
Па стадоше бројит' Турске главе:
Три стотине и шездесет више,
Што у томе боју пос'јекоше,
А хиљаду на мртво убише,
Те их Турци мртве одвукоше
Да им Срби не сијеку главе,
Весели се, ти крајино наша!
Докле рађаш онаке јунаке,
Ка' што бјеше Нешковићу Вуле
И остали наши витезови,
Црна Горо, мајко од јунаках,
Која но се не бојиш Тураках!
Црна Горо, каменито ст'јење,
Српске круне драго си камење!

Нема коментара:

Постави коментар