уторак, 20. септембар 2011.

Бој у Кити и погибија Салик-паше

(1862 год.)

Зачуди се паша Дервиш-паша,
Више пута низ Дугу идући,
Ђе га грдна погибија нађе
Од војводе Петра Вукотића,
Од војводе и Црногораца,
Особено на Ништице равне,
На Ништице и Пресјеку равну,
Ђе је царску изгубио војску
И цареву азну и џебану,
Да продере граду никшићкоме,
Но никако проћи не могаше.
Па се мучи Дервиш-паша силни,
Што ће Турчин од живота свога,
Све је мисли у једну скупио:
Па низ Гацко војску окренуо
Пут Билеће, града бијелога,
А отолен низ Бањане равне;
Хоће Турчин низ Рудине проћи,
Да ували низ Киту планину;
Собом води тридесет хиљадах
И још води Салик-пашу млада,
Који с војском за Дервишом влада,
Мисле Турци, да кријући прођу,
Да замину од Дуге крваве,
Да не виде Турке Црногорци.
Ђе је среће, има и несреће,
Ма за Турке биће, ако бог да!
Глас допаде Петру Вукотићу:
"Уљегоше Турци низ Бањане,
А сјутра ће низ Рудине равне,
Без боја ће у Никшиће доћи."
Кад војвода разумио гласе,
Он је своју подигнуо војску,
Поведе је у Киту планину,
Кудијен ће најавити Турци;
Стаде Петар разређиват' војску
Око друма на свакоју страну:
С једне стране војводу Анта
И војводу Бањевић Јована,
А за њима Бањце и Граховце;
С друге стране војводу Милоша
С капетаном Вуковић Голубом,
А за њима Цуце и Рудинце;
С треће стране војводу Ива
И војводу Мартиновић Марка
И сокола Новаковић Мила
И за њима хиљаду момаках,
А поред њих Матановић Ђура
И дијете Вукан капетана,
А за њима све Ћеклиће листом
И Бјелице на гласу јунаке;
А поред њих братучеда свога,
Капетана Вукотића Станка,
И сердара Николића Шога,
И за њиме Жупу и Луковце
И Чевљане, на гласу јунаке;
Истом Петар уредио војску,
Ал' ево ти царев капиџија,
За њим иде сила и ордија,
Кад пред собом виђе Црногорце
Заиста му мило не бијаше,
Али му се ино не могаше,
Он се натраг повратити шћаше,
Ма му не да Салик-паша млади,
Но на војску ршум учинио,
Голу носи у рукама ћорду,
А проћера претилог путаља,
За њим низам све у дуге врсте;
Поред њега Дервиша на ђогина,
Голу носи у рукама ђорду,
Па нагони своје на јунаштво:
На бусије српске навријеше,
Загрмјеше цареве лубарде,
Запуцаше с коњах кубурлије,
Бој се бије, нигда не престаје,
Пала тама на Киту планину
Од брзога праха и олова,
Као да је облак уфатио;
Ту брат брата познат' не могаше,
А камоли Турчин Црногорца;
Ту се бјеше смијешала војска,
Уд'рили се млади убојници
На мушкете и на бајунете,
На свијетле сабље и гадаре
И на српске оштре јатагане;
Два дана се клаше и ћераше,
Ма на силу Турци провријеше,
Уљегоше низ Киту планину;
Сијеку их 'страга Црногорци,
Соколи их Петар војевода,
Док на Слано саћераше Турке:
Отеше им коње и коморе,
Од Тураках шићар задобише;
Ту погибшу браћу избројише:
Пет стотинах мртва и рањена,
Што у Киту паде Црногорца;
А стадоше бројит' турске главе:
Дв'је хиљаде и седам стотинах,
Што турише пред војводом главах;
Ту је глава Салик паше млада
И многијех башах и бимбашах,
Онда рече Петар војевода:
"Богу фала, браћо Црногорци!
Ја не жалим, што прођоше Турци
Преко Ките у Никшиће равне,
Кад је 'вака касапница била,
И кад видим оволико главах
Од Тураках, царскијех синовах.
Салик пашо, црна кукавице,
Што не сјеђе у Стамболу граду
У кавезу међу кадунама,
Да духана пушиш из комуна
И да грку присркујеш кафу?
Него су те врази донијели
Од Стамбола у Херцеговину,
Па си хтио и пут Горе Црне,
Ца похараш нашу Гору Црну,
Па изгуби твоју главу грдну;
Нека знаду Осмајлије Турци,
Што су наши храбри Црногорци!"

Нема коментара:

Постави коментар