Бој на Шаранцима
(1862 год.)
Бијела је кликовала вила
Сврх Јаблана зелене планине,
Зове вила у племе Шаранце
Кнежевића Јоксим капетана,
Ал' Јоксима дома не бијаше,
Већ се од'зва Јоксимова љуба:
"Шта је, вило, богом посестримо?
Дома није мога господара,
Но је поша' у Брда широка,
Ђе се бију двије силне војске,
Ено има по године данах,
Једно турска, друго црногорска."
Онда вила њојзи бесједила:
"Зло да ти је, Јоксимова љубо!
Јутрос ће ти ударити Турци,
Турска ћеш се назвати робиња,
Кад Јоксима у Шаранце нема."
Али млада вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Не бојим се млада од Тураках,
Док су ова брда и планине,
Ми имамо добријех јунаках,
Који знају дочекати Турке:
Од Шаранах Радуловић Рада,
Перјаника свијетлога књаза
И сокола Зејаковић Сима,
И витеза Шарчевића Риста,
И Закића Бећка стотинаша
И старога од Алуге Зука
И са њима двјеста Шаранацах;
А доће ни у помоћ Језерци,
Соко сиви, Глушчевићу Мићо,
Са соколом Шибалиом Живком,
Који знаде ошибати Турке,
Као што се јунак научио."
Онда млада у чардаку мину,
Ту находи два своја ђевера,
И сокола Радуловић Рада
И старога Кнежевића Марка.
Ђе се хладно испијаше вино,
Па им поче каживати млада,
Што јој рече са Јаблана вила.
Онда Раде на ноге скочио,
За Језерце тај час отправио,
А Шаранце браћу окупио,
Па им каже, да ће уд'рит' Турци,
У брзо се Срби окупише,
До четири стотине момаках,
Које бјеше Јоксим оставио
На бродове покрај Таре хладне,
Да чувају ћенар и крајину;
А када се Срби искупише,
Међу собом зборе и говоре,
Бога моле, да Турци ударе:
"Да видимо ко ће бољи бити,
Ко ли више главах откинути."
У ријечи, у које бијаху,.
Преко Таре Турци прегазише,
Турске војске има шест хиљадах;
Пред њоме су добре поглавице:
Од Мостара Алај-беговићу,
Што је глава над цијелом војском,
С капетаном Амзом Мушовићем
Од тврдога Колашина града;
Асан-Дрнда на коњу гаврану
И остале турске поглавице,
Који знају с војском управљати;
На шаранска села ударише,
На бијеле куле Кнежевића,
Наше куле ватри предадоше,
Још не пуца пушке ни лубарде,
Нит' се тржу оштри јатагани,
Онда Турци с коњах починуше
Под жалосну Јоксимову кулу,
За коју је црвен пламен свезан;
Веселе се турске сератлије,
Пуцају им сјајне кубурлије,
А све зову Кнежевића бана:
"Ђе си, Влаше, што не браниш кулу?
Они мисле да нико не види,
То виђоше наши соколови,
Па на двоје раздвојише друштво,
И на Турке сложно ударише:
С једне стране Радуловић Раде
Са старијем од Алуге Зуком
И за њима двјеста Шаранацах;
С друге стране Глушчевићу Мићо
С побратимом Шибалиом Живком
И за њима двјеста Језерчанах;
Па једанак на Турке уд'рише,
Поћераше Турке низ Руданце,
Ћерајући Турке сијекући,
Бој се бије, нигда не престаје,
Кликују се момци и јунаци;
Подну поља укочише Турци,
Боја бију, боја дочекују;
Млош Тураках, а мало Србаљах,
Ал' су бољи наши витезови;
Све погледа јунак на јунака,
Арамбаше сабље повадише,
Сташе турске прескакати шанце
Подно поља у равне Руданце,
А поред њих наши витезови,
И отолен пођераше Турке
Баш до Таре, ријеке студене,
Сијеку их и хватају живе
На хатима и под миздрацима;
Ту се црна пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Ту се ломе мачи и ханџари
И од живе ватре џефердари,
Ко не гледа, казат' не умије,
Што се чини у равне Руданце,
Баш до Таре, воде валовите;
Докле Тару Турци пријеђоше,
А Срби се натраг повратише,
И погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше,
Међу њима од крајине крило,
Соко сиви Глучевићу Мићо;
Нека гину веселе им душе!
Јер су живот за поштење дали,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
Ту је глава Алај-беговића,
И Турчина бега Мушовића
И Турчина Селмановић Шиша;
Ту су главе седам Сијерчићах;
Ту је глава Мицановић Куја,
Што је нама много јада дао
И другијех агах и беговах;
Ту су Срби добро шићарили,
Доста главах, руха и оружја;
Носе турске ћурке и саруке
И с Тураках сабље и гадаре,
Па кад сташе шићар дијелити,
Изабраше два хата крилата
И најбољих дванаест сабаљах,
Отправише на поље Цетиње,
Николају Петровићу књазу,
И послаше Бећка стотинаша,
Да он каже, што је код њих било,
И како су поздравили Турке;
А књаз њима крсте и медаље
За њихову храброст и јунаштво.
А Шаранци, гнијездо јуначко,
И крваво турско разбојиште,
Вазда ће се ово спомињати!
Па стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу поједнако
Најбољему, ка' и најгорему.
Сад се куну Турци на мунару
Да већ неће прелазити Тару;
А Шаранци погледују Росну,
Како ћемо прегазити Босну.
Сврх Јаблана зелене планине,
Зове вила у племе Шаранце
Кнежевића Јоксим капетана,
Ал' Јоксима дома не бијаше,
Већ се од'зва Јоксимова љуба:
"Шта је, вило, богом посестримо?
Дома није мога господара,
Но је поша' у Брда широка,
Ђе се бију двије силне војске,
Ено има по године данах,
Једно турска, друго црногорска."
Онда вила њојзи бесједила:
"Зло да ти је, Јоксимова љубо!
Јутрос ће ти ударити Турци,
Турска ћеш се назвати робиња,
Кад Јоксима у Шаранце нема."
Али млада вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Не бојим се млада од Тураках,
Док су ова брда и планине,
Ми имамо добријех јунаках,
Који знају дочекати Турке:
Од Шаранах Радуловић Рада,
Перјаника свијетлога књаза
И сокола Зејаковић Сима,
И витеза Шарчевића Риста,
И Закића Бећка стотинаша
И старога од Алуге Зука
И са њима двјеста Шаранацах;
А доће ни у помоћ Језерци,
Соко сиви, Глушчевићу Мићо,
Са соколом Шибалиом Живком,
Који знаде ошибати Турке,
Као што се јунак научио."
Онда млада у чардаку мину,
Ту находи два своја ђевера,
И сокола Радуловић Рада
И старога Кнежевића Марка.
Ђе се хладно испијаше вино,
Па им поче каживати млада,
Што јој рече са Јаблана вила.
Онда Раде на ноге скочио,
За Језерце тај час отправио,
А Шаранце браћу окупио,
Па им каже, да ће уд'рит' Турци,
У брзо се Срби окупише,
До четири стотине момаках,
Које бјеше Јоксим оставио
На бродове покрај Таре хладне,
Да чувају ћенар и крајину;
А када се Срби искупише,
Међу собом зборе и говоре,
Бога моле, да Турци ударе:
"Да видимо ко ће бољи бити,
Ко ли више главах откинути."
У ријечи, у које бијаху,.
Преко Таре Турци прегазише,
Турске војске има шест хиљадах;
Пред њоме су добре поглавице:
Од Мостара Алај-беговићу,
Што је глава над цијелом војском,
С капетаном Амзом Мушовићем
Од тврдога Колашина града;
Асан-Дрнда на коњу гаврану
И остале турске поглавице,
Који знају с војском управљати;
На шаранска села ударише,
На бијеле куле Кнежевића,
Наше куле ватри предадоше,
Још не пуца пушке ни лубарде,
Нит' се тржу оштри јатагани,
Онда Турци с коњах починуше
Под жалосну Јоксимову кулу,
За коју је црвен пламен свезан;
Веселе се турске сератлије,
Пуцају им сјајне кубурлије,
А све зову Кнежевића бана:
"Ђе си, Влаше, што не браниш кулу?
Они мисле да нико не види,
То виђоше наши соколови,
Па на двоје раздвојише друштво,
И на Турке сложно ударише:
С једне стране Радуловић Раде
Са старијем од Алуге Зуком
И за њима двјеста Шаранацах;
С друге стране Глушчевићу Мићо
С побратимом Шибалиом Живком
И за њима двјеста Језерчанах;
Па једанак на Турке уд'рише,
Поћераше Турке низ Руданце,
Ћерајући Турке сијекући,
Бој се бије, нигда не престаје,
Кликују се момци и јунаци;
Подну поља укочише Турци,
Боја бију, боја дочекују;
Млош Тураках, а мало Србаљах,
Ал' су бољи наши витезови;
Све погледа јунак на јунака,
Арамбаше сабље повадише,
Сташе турске прескакати шанце
Подно поља у равне Руданце,
А поред њих наши витезови,
И отолен пођераше Турке
Баш до Таре, ријеке студене,
Сијеку их и хватају живе
На хатима и под миздрацима;
Ту се црна пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Ту се ломе мачи и ханџари
И од живе ватре џефердари,
Ко не гледа, казат' не умије,
Што се чини у равне Руданце,
Баш до Таре, воде валовите;
Докле Тару Турци пријеђоше,
А Срби се натраг повратише,
И погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше,
Међу њима од крајине крило,
Соко сиви Глучевићу Мићо;
Нека гину веселе им душе!
Јер су живот за поштење дали,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
Ту је глава Алај-беговића,
И Турчина бега Мушовића
И Турчина Селмановић Шиша;
Ту су главе седам Сијерчићах;
Ту је глава Мицановић Куја,
Што је нама много јада дао
И другијех агах и беговах;
Ту су Срби добро шићарили,
Доста главах, руха и оружја;
Носе турске ћурке и саруке
И с Тураках сабље и гадаре,
Па кад сташе шићар дијелити,
Изабраше два хата крилата
И најбољих дванаест сабаљах,
Отправише на поље Цетиње,
Николају Петровићу књазу,
И послаше Бећка стотинаша,
Да он каже, што је код њих било,
И како су поздравили Турке;
А књаз њима крсте и медаље
За њихову храброст и јунаштво.
А Шаранци, гнијездо јуначко,
И крваво турско разбојиште,
Вазда ће се ово спомињати!
Па стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу поједнако
Најбољему, ка' и најгорему.
Сад се куну Турци на мунару
Да већ неће прелазити Тару;
А Шаранци погледују Росну,
Како ћемо прегазити Босну.
Нема коментара:
Постави коментар