Погибија Бећка Аџиманића

(1857 год.)

Пили вино два сокола сива,
Црногорске двије арамбаше,
У маленом селу Марковини:
Једно ти је протопопе Лука,
Друго соко сердаре Шћепане;
Вино служи попадија млада,
Вјерна љуба протопопа Луке,
Братучеда сердара Шћепана;
Пак се фале двије арамбаше:
Колико су пос'јекли Тураках,
Колико су узели шићара
И турскијех запалили селах,
И градове турске затворили,
До границах на свакоју страну,
И у Гацко четири касабе.
Оно чула попадија млада,
Живо јој се срце распучило,
Од жалости за братом роднијем,
Из руках јој паде чаша вина,
Баш на софру међу арамбаше;
Нит' се сломи нит' се просу вино!
Погледа је сердаре Шћепане,
Ал' је топле сузе пропадоше,
Топле сузе низ бијело лице,
Као бисер низ бијелу свилу;
Пак је Шћепан руком загрлио:
"Што је, селе, да од бога нађеш!
Што ми не даш с миром пити вино?"
А она му млада одговара:
"Ја вас чујем, обје арамбаше,
Кад пијете, како се фалите;
Па се сјетих милог' брата мога,
Те га љетос посјекоше Турци,
На Лукову, крваву палангу,
Пред Љуцине пребијеле дворе:
Па се турске арамбаше фале,
По кафана и по механама;
Но, Шћепане, мио братучеде!
Освети ми брата рођенога,
А на част ти кућа и баштина
И мог' брата зелена планина,
Ништа носит' у миразу нећу."
Када Шћепан сестру разумио,
Али Шћепан њојзи бесједио:
"Сестро моја, попадијо млада!
Ја сам њега осветио давно,
И опет ћу њега осветити,
Али моју главу изгубити."
Па се ш њоме у образ пољуби,
С чивилука узе џефердара,
Па отиде преко Марковине;
Собом узе седам, осам другах,
Ш њима иде преко Горе Црне,
Па Никшићко Поље прегазио,
Дође сердар у Дугу крваву,
Посједаше накрај друма пута:
Сердар Шћепан на високу јелу;
Гледа Шћепан на свакоју страну,
Не би ли ђе угледао Турке.
Ту трајали три, четири дана,
Шћепану се погледати дало
Пут Ноздарах, врела студенога,
Ал' угледа дванаест Тураках,
Међу њима турску арамбашу,
Арамбашу Бећка из Никшићах,
Жешће гује у Тураках нема;
Чим га виђе, тим га и познаде;
Па потрча и дружини каза,
Око пута наредио друштво,
Па овако њима бесједио:
"О дружино, моја браћо драга!
Немој који палит' џефердара,
Док не гађем Бећка арамбашу,
Е се Турчин по крајини фали,
Да је тридес'т пос'јекао главах,
И још више братучеда мога."
Сједе сердар на друму широку,
А дружина накрај друма пута,
На сердара нагазише Турци,
Неће сердар далеко да гађе,
Но га виђе Бећко буљукбаша,
Па са руке пали џефердара,
Једанак им пукли џефердари;
Обојици добра срећа била:
Један другом ране не зададе;
Али танка пушка Шћепанова
Омер-бега погодила млада:
Паде Омер у зелену траву,
На њега се Бећко обрнуо;
Ал' се Шћепан обратити неће,
Но за оштро гвожђе прионуо,
Па пут Бећка јуриш учинио,
А Бећко му плећи обрнуо;
Шћепан дође ка Омера мртва,
Па му русу посијече главу.
Кад то виђе друштво Шћепаново,
Намах пуче осам џефердарах,
Паде мртвих до осам Тураках;
А четири коња одјахаше,
Побјегоше кроз гору зелену.
Али ко ће утећ' Црногорцу?
Што не лети, утећи му неће;
Што не лети, достићи га неће;
Акамоли мртва потурица
С калчинама и с опанчинама!
Црногорци њега пристигоше
И његови три четири друга
При једноме букову омару,
Свакојему пос'јекоше главу.
Ту Шћепану не погибе друга,
До рањена Павловића Крста.
Ту дванаест коњах уграбише
И с Тураках рухо и оружје,
Турске главе на стржево коље.
Отидоше селу Марковини,
Пред бијелом кулом сердаревом
Једанаест главах оставише
За лијепу Јованову главу;
А Бећкову носе на Цетиње
Баш на Табљу више Манастира,
Ђе су досад многе окапале,
И посад ће која, акобогда!
Од турскијех пашах и везирах,
Од турскијех агах и беговах,
Од турскијех добрих арамбашах,
Ка' што бјеше Бећко буљукбаша;
Ту је сердар добро шићарио
И лијепо добио поштење,
Бог живио сердара Шћепана!