Бој на Зупцима

(1858 год. 10 фебр.)

Откако је настала крајина,
Међу нашом српском Гором Црном,
Црном Гором и Херцеговином,
Зулум виши није постануо,
Што је данас у Херцеговини,
Особено Шуми н Попову
И жалосне на крајини Зупце
И питому пољу Суторини;
Они више живљети не могу
Од зулума и од зулумћарах
И Турчина Салик-паше млада,
Не може их подносити раја,
Па се раја трже на оружје;
Ал' се раја одбранит' не може
Од велике царске налбаане,
Па главаре своје одабраше,
И послаше српској Гори Црној
На Цетиње Петровићу кнезу.
Кад главари на Цетиње дошли,
Кнежеву су пољубили руку,
Па овако Срби бесједили:
"Помагај нам, драги господаре!
Од зулума и од зулумћарах
И Турчина, паше, Салик паше,
Истурчи нам Шуму и Попово
И крваве на крајини Зупце;
Притиште нам поље Суторину,
На дну поља начинио куле,
На дну поља, накрај сиња мора;
Наше робље прибјежишта нема,
Не у Турску, а не у Латинску;
Нако теби, српска круно сјајна!"
Када кнеже Србе разумио.
Кад разумје њихове давије,
На живо га срце забољело,
Па овако њима бесједио:
"Хајд'те збогом, моја браћо драга!
Тек дођете, бијте се с Турцима,
И слушајте Вукаловић Луку,
Јер постављам њега капетаном
Над Зупцима и над Суторином;
Још браните Шуму и Попово,
Па кад би вам до невоље било,
Ја ћу вама бити у невољи,
И у индат послат' Црногорце,
Штогод буде с вама дијелити,
Ка' с' Србљима и ка' с браћом мојом,
Дијелити срећу и несрећу;
Ама биће срећа, акобогда!
Ко се моли, одмолит' се неће;
Ко се брани, тај се и одбрани;
Споменте се имена српскога!"
Оно рече, оправи главаре.
Ал' не прође ни петнаест данах,
Оно зачу паша Салик-паша,
Поче себи призивати рају,
Призивати рају и главаре,
Ш њима зове Вукаловић Луку,
Па да Срби иду у Мостару,
Ал' му Срби поћи не шћедоше
Ни главара послат' ниједнога,
Не шће поћи Вукаловић Лука.
То Турчину врло жао било,
Па је своју подигнуо војску,
Има војске пуно шест хиљада,
Да прегази Шуму и Попово,
Пак да иде на крваве Зупце,
Да похара и да их попали,
И да пита Вукаловић Луку:
Ко је њему дао капетанство
И ко смије стављат' капетана
У цареву земљу и државу,
Без питања цара и везира.
Ово рече и одведе војску,
И са војском огњене топове;
Он прегази Шуму и Попово,
Па га ето на широке Зупце,
Ниже куле Вукаловић Луке,
Па на кулу обори топове,
Док сву диже из темеља кулу,
Јер се нико код ње не нагнао,
Ни с Турцима боја заметао,
Но у гору побјегоше Зупци,
Јер су Зупци турска раја били;
Ал' се нагна педесет момаках
Од ваљане српске Горе Црне,
Побише се боја са Турцима,
Ту им двадес'т посјекоше глава.
Кад виђеше Зупци Црногорце,
Ка' дијеле мејдан са Турцима,
Мало им се срце ограшило.
Сједе Турци на широке Зупце,
Робље цмили по гори зеленој,
Слободе их браћа Цоногорци:
"До'ће нама индат од Цетиња,
Виђећете јада од Тураках".
Глас допаде на поље Цетиње
Пред соколом Петровићем кнезом
Да су Турци Зупце похарали,
И на Зупце табор учинили,
Па преда се млађе дозиваше,
Зета свога војводу вјернога,
Од Његуша Радоњића Ива:
"Да си брже на широке Зупце,
Узми војске, колико ти драго,
Па поздрави Салик-пашу млада,
Ка' што ваља и како требује,
Да се спази тужни Османлија,
Како рају на крајини дави,
И нека зна, што су Црногорци!"
У млађега поговора нема,
Но похита преко Горе Црне
И поведе хиљаду момаках
Од крваве Нахије катунске,
Докле дође у Грахово равно
Под бијелу војводину кулу;
Оде Иво на високу кулу,
Па с војводом пије вино хладно,
А војници на поље зелено;
Ту ноћили и дивно им било,
Па ујутру рано уранише,
Дв'је војводе ка' два горска змаја,
А за њима хиљада момаках;
Б'јелу Гору здраво пријеђоше,
Код Зубацах поља уљегоше:
Бије раја, као мрки вуци,
А по пољу алакају Турци!
Кад виђоше дв'је српске војводе,
Тад стадоше уређиват' војску,
Уто дође војвода Илија,
Црногорски храбри мегданџија,
И војвода Матановић Ђуро;
Па кад дивно разредише војску,
Па на Турке сложно ударише:
Мало Србах, а много Тураках;
Јунаци су бољи Црногорци,
А боље су њихове војводе;
Бој се бије од јутра до мрака,
По широку пољу зубачкоме;
У највишем боју жестокоме
Викну соко Радонићу Иво:
"Јуриш сада, браћо Црногорци!
Јер се овђе дијели поштење,
Јер ћу гледат' ко ће одвојити
У овоме боју крвавоме."
Оно чуо соко тица сива,
По имену војвода Илија,
Голу носи у рукама ћорду,
Он најпрви поче с'јећи Турке;
Поред њега јунак издвојио,
Красан јунак као горска вила,
По имену Манојловић Ристо.
Кидисаше мрки Црногорци
С ножевима у бијеле руке,
Па низ Драчу поћераше Турке
До Требиња, града бијелога,
Соколи их Радоњић војвода.
Црногорци, као мрки вуци,
Пет стотина главах пос'јекоше,
Хиљаду им на мртво убише,
Три хиљаде ранам обранише;
Нека знаде тужни Османлија,
Ђе су Зупци, што су Црногорци.
Ту остави азну и џебану;
Ту је Салик срећу изгубио;
Познаваће боље Црногорце.
Тад војвода војску окупио,
Окупио па је избројио,
Колико је њему погинуло:
Сто и тридес'т мртва и рањена!
Па војнике грди и целива,
Особено војводу Илију
И делију Манојловић Риста.
То је било, истина је било.