Бој у Пиви

(1861 год.)

Па хиљаду и осме стотине
И шездесет и прве године,
Деветога априла мјесеца,
Омер паша из Стамбола крену,
Па изађе на Херцеговину,
Да ухапси рају сиротињу;
Па да иде проћу Горе Црне.
А кад Омер у Мостару дође,
Онда диже двадесет хиљадах,
Отиште се низ Херцеговину;
Право иде Пиви валовитој,
Да похара Пиву и опали,
И ис'јече све пивске главаре.
Паша мњаше нико не виђаше;
То видио соко тица сива,
Од Грахова Обреновић Драго,
Јер се бјеше јунак придесио
Баш у чети у Херцеговини;
Пак се спусти на Крстац планину,
Указа се брату хришћанину,
По имену Тодоровић Пеју;
Па га Драго за Омера пита,
За Омера и његову војску,
Куд је Омер с војском накастио.
А Пејо му право казиваше:
Да похара Пиву и Дробњаке
И Шаранце, гнијездо јуначко.
Већ га Драго ништа питат' не шће,
Но потрча момак низ планине,
Као јелен од двије године;
Докле дође у равне Рудине,
Код студене воде Чепелице,
Баш код куле сердара Шћепана;
Па истрча на високу кулу,
Ту находи сердара Шћепана,
Па му божју помоћ називаше,
А Шћепан му дивно одговара:
"Добро доша', наша арамбашо!
И причај ми што је тамо било,
Ка' си био у Херцеговини?
Је си ли ђе Турке уходио?
Бисмо ли ђе могли ударити?"
А Драго му тихо одговара:
"Ти, сердаре, од крајине главо!
Ја сам јутрос из Гацка широка,
Видио сам, што прије нијесам:
Турске војске двадесет хиљадах;
Међу њима царева мушира,
Омер-пашу велика везира,
Те царевом војском командира.
Он отиде Пиви и Дробњаку,
Да ис'јече све српске главаре,
Све војводе и све капетане.
Но, сердаре, ако знаш за бога!
Да хитамо да им поможемо;
А знаш добро Пиву и Дробњаке,
Исклаће се у оне планине,
Да пас пасу до вијека прича."
А Шћепан му тако одговара:
"Ками ће се исклати Дробњаци
И Пивљани, сиромаси љути,
То је вазда турска раја била!
Ма хајдемо да им поможемо,
Па што бог да и срећа јуначка
И лијепа срећа црногорска."
То изрече ситну књигу пише,
А шиље је у племе Пјешивце
На Николу млада капетана:
"Доведи ми триста Пјешивацах
У неђељу, која прва дође,
Те на Брезна да се састанемо,
Е у Пиву уљегоше Турци,
Повадише сиротињу рају;
Од књаза сам изан извадио,
Да идемо, да им поможемо;
Да бранимо рају од Тураках,
Е су оно јадна браћа наша."
Другу посла у питому Жупу
На сердара Николића Шога:
"Да си брже у прву неђељу,
Баш са твоје три стотине другах,
Те на Брезна да се састанемо,
Е у Пиву уљегоше Турци,
Да хитамо да им поможемо."
Трећу посла на Луково равно
Побратиму војводи Илији,
Све му што је и како је каже:
"Хитај, брате, да им поможемо,
И поведи све Луковце листом."
Кад главаре књиге допадоше,
Те на лаке ноге устадоше,
Из племена војску поведоше,
На равна се Брезна састадоше,
Три главара, ка' три горска вука,
А за њима хиљада момаках.
Кад ево ти сердара Шћепана,
За њиме су триста соколовах,
Од Рудине мјеста јуначкога.
Главари се онђе изљубише,
И рекоше, да су здраво били;
Па су своју смијешали војску,
Пак пођоше Пиви валовитој:
Ђе је среће, има и несреће!
Јер је Омер прије уграбио,
На Горанско куле начинио,
И велики табор поставио,
Па низ Пиву упуштује Турке,
Те ћерају сиротињу рају.
Кад то виђе сердаре Шћепане,
Покри друштво у гору зелену,
Главарима ријеч проговара:
"Сад шта ћемо од живота свога?
Нас је мало, а Тураках много;
Све су нама похватали кланце,
На Горанско начинили куле,
На бијелу војводину кулу;
Ђе је војска пивска и дробњачка?"
А вели му војвода Илија:
"Ја знам, брате, ђе је њина војска,
Синоћ су ми калаузи дошли
Скрај Новице и његове војске,
И тако ми калаузи кажу:
Код њега су седам капетанах
Од жалосне Пиве и Дробњаках;
Има војске дванаест стотинах;
Могли бисмо Турцима уд'рити."
Тад рече сердаре Шћепане:
"А ти, брате, војвода Илија!
Хајде, пођи к њима на логору,
Поздрави ми Церовића бана,
И поздрави седам капетанах
И његову свуколику војску,
Да хитају на Закамен тврди,
Јер су к нама обрнули Турци;
Неће трајат' пуна два сахата,
Док ми ш њима заметнемо кавгу.
А опрости, мој соколе сиви!
Е те к њима шаљем на састанку,
Знам, млађега не би послушали,
Какви су ти они поглавице."
Па Илија низ планину мину,
Кад Новица у табору дође,
Цијела се ограшила војска,
Кад виђеше орла крилатога,
Баш Илију, турску крвопију;
А Илија кроз ордију мину,
Кад Илија код Новице дође
И његово седам капетанах,
Илија им божју помоћ зваше,
Али њему нико не одзива;
Но се чуде од војске главари:
Ко је дошо', ко бога спомиње!
Избечили очи, као тенци,
А зинули ка' курјаци гладни!
Међу њима један мијех вина
И мјешина фочанске ракије:
Ту друг друга, брате, не познаје,
Акамоли да о боју раде.
Опет рече војвода Илија:
"Ти, Новица, и сви капетани!
Што чините јесте ли при себи,
И држите оволику војску?
А сви Пиву погазише Турци!
Ја сам доша' и довео војску,
Са соколом сердаром Шћепаном
И сердаром Николићем Шогом:
Остали су на Закамен тврди.
Они ће сад заметнути кавгу,
Но се диж'те да им поможемо!
Нас је мало, а Тураках много,
Страх је мене и бојим се љуто,
Изгинуће нама Црногорци."
Ни на то му нико одговара,
Но подоцкан Мимов Миловане,
Грдно рече сивоме соколу,
А нека га, црн му образ био:
"Ја ћу ходит' кад је мени драго,
Не питамо тебе, Црногорче!
Ка' ћеш с нашом војском управљати,
Ми се знамо побити с Турцима."
И још нешто говорити шћаше,
Него танке пушке запуцаше,
На Шћепана Турци ударише.
Оно чуо војвода Илија,
Па повика грлом бијелијем:
"А Новица и браћо Дробњаци,
И Пивљани, сиви соколови!
Да хитамо, да им поможемо."
Али војска гледа на главаре,
А главари један на другога,
Ни бој чују нити за бој знаду,
А кољу се мрки Црногорци;
Сердар Шћепан разагони Турке
Са сердаром Николићем Шогом
И Николом, младим капетаном.
Већ Илија ништа не говори,
Но похита јунак низ планину,
Као јелен од двије године;
А Дробњаци онђе остадоше:
У пјанице нема узданице!
Како дође урину у Турке
Голом сабљом у бијеле руке,
Двије турске посијече главе;
У бој виђе сердара Шћепана,
Голу носи у рукама ћорду,
А соколи браћу Црногорце:
"Јуриш, браћо, ако бога знате!
Турци су ни плећи обрнули,
С'јеци сваки који боље може,
Да идемо паши на таборе,
Јер га онђе заноћити неће;
А ево ни војвода Илија,
Сад ће нама добар индат доћи:
Церовићу, седам капетанах
И њихово дванаест стотинах."
Онда рече војвода Илија:
"О Шћепане, наша арамбашо!
Удри, с'јеци, док умориш руке!
И соколи браћу Црногорце,
Е на другог узданице нема,
Што не роди мрка Црногорка;
Новице ти нема ни главарах,
Ни њихова никаква војника."
Зато сердар ни хабера нема,
Но сијече и разгони Турке,
И соколи браћу Црногорце;
До шанчевах Турке доћераше,
А изиде низам у параде,
Упалише зелене лубарде,
Те Шћепана натраг повратише
И сердара Николића Шога,
И Илију, турску крвопију;
Главари се натраг повратише
И за собом војску повукоше,
А на табор Турци остадоше;
Кад главари на Закамен били,
Око њих се купе Црногорци:
Носе турске главе и оружје;
Носе турске ћурке и саруке;
Воде турске коње седленике;
Многи момци у крв огрезнули;
Ту не бјеше никаква јунака,
Коме није крваво оружје.
Па војвода међу војском стаде,
И код њега обадва сердара,
Сва три, брате, у крв огрезнули,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
И толико јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех,
Па погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво онђе погибоше;
Рањенијех има и стотина,
Од ранах им ништа бити неће;
Јер медизи њима не требују:
Лијече се сами Црногорци,
Као мрки кроз планину вуци.
Богу хвала, Срби задобише!
А срам био све оне јунаке,
Што могаху у тај бој приспјети,
Што могоше, али не шћедоше!
То је било, истина је било.
Ту сам био, очима гледао;
Бог живио овакве јунаке:
Као што је Шћепан и Илија
Са сердаром Николићем Шогом!