Бој на Крњицима

(1861 год.)

Пили вино црнички главари
На пазару Виру црничкоме:
Сердар Туро и војвода Машо
И код њих су седам капетанах;
Уто дође Кусовац сердаре
Од ваљана села Љуботиња
С побратимом попом Пејовићем
И соколом Колом капетаном
Из Крњицах, мјеста јуначкога,
Па он дође међу главарима,
Па им сердар божју помоћ зваше;
Главари му бога прихватише
И сердару мјесто начинише,
Код сердара и војвода Маша;
Па почеше пити вино хладно,
О свачему еглен затурили,
А највише зборе за јунаштво;
Проговара војвода Машо:
"О главари, моја браћо драга,
Чујете ли треску и грмљаву,
Око наше српске Горе Црне,
Особено у Херцеговини?
Та шта раде мрки Катуњани
И Брђани, соколови храбри;
Вазда бију боја са Турцима,
Бране рају од силних Тураках;
Бране Шуму, а бране Попово,
Затворили Клобук и Требиње!
Бране Гацко, Пиву и Голију,
И још бране широке Дробњаке;
Ту се црна пролијева крвца:
Гину Турци, гину Црногорци!
Ја се деси међу Катуњане
Са десетак црничких момчади,
Под команду Радонић војводе,
У питому Пиву поточљиву;
Уто Омер са двадес'т хиљадах,
Нас не бјеше но двије хиљаде.
Уд'рисмо му насред поља равна,
На њихове крваве шанчеве:
Како наше пушке запуцаше,
Уврсти се низам у параде,
Опалише зелене лубарде,
Коњаници коње појахаше,
Катуњани, сиви соколови,
Од Тураках препанут' се неће
Ни њихове силне грмљавине,
Но тргоше сабље и ханџаре,
Па у Турке јуриш учинише;
И ту видјех сивога сокола
На вранчићу сердара Шћепана,
Голу носи у рукама ћорду,
Све сијече низам у паради;
Поред њега до два побратима:
С десне стране војвода Илија,
А с лијеве Бањанине Ђоко;
Ш њима видјех нагнуту делију
На алата, коња претилога,
Војводу из Грахова Анта;
Поред њега војвода Јоване,
На два коња, ка' на двије виле,
Све сијеку и разгоне Турке,
Ш њима сердар Пилетићу Јоле
И остали мрки Црногорци;
Особено Машовић Богдане,
А перјаник књаза свијетлога,
Јатагана носи у рукама,
Па уљеже међу низамима,
Поче с'јећи низам у параду;
Докле њега однесе лубарда,
А нека га, весела му душа!
Ја се близу њега бјех десио,
Држах самур-калпак над очима
И на калпак грба позлаћена,
Јатагана носих у рукама,
Сијецијах око себе Турке.
Пуче једна пушка од Тураках,
Мене гађа и погоди дивно
Уврх чела у грб позлаћени,
Црна крвца проли низ очију,
Већ не виђох, ђе сам и како сам!
Ту ме моја браћа уграбише,
Из жива ме огња изнијеше,
Од очију крвцу очистише.
А што ћу ви дуљит' и казиват'?
Од ране сам љуте преболио,
А сви знате, што се тамо ради,
Ми сједимо, ништа не чинимо,
Али нема Срба ни једнога,
У крајини Скадра бијелога,
Ко би смио започети кавгу,
А ми бисмо били у индату,
Ка' што чине браћа Херцеговци."
Уто рече Кусовац сердаре:
"Стани мало, војевода Машо,
Ја сам јуче био на Цетињу
И водио Колу Петровога
Код нашега Николаја књаза,
Те се Кола књазу пожалио,
Да не може живљет' од Тураках,
И даде му божју вјеру тврду;
Пак се Кола у Крњице врати,
Да ишћера из Крњицах Турке,
Из Крњицах и из Драчевицах;
А књаз га је приватио дивно,
Под десно га загрлио крило,
И дао му двије пушке мале,
Све од срме и чистога злата,
И постави Колу капетаном
Над Крњице и над свом Крајином.
Још сам изан узео од књаза,
Кад би Коли до невоље било,
Да вам кажем, црнички главари,
Да будемо њему у невољи."
Пак дадоше Коли чашу вина
И да'ше му божју вјеру тврду,
Да га Срби изневјерит' неће.
Пође Кола у Крњице тврде,
А главари исто пију вино.
То се чудо и на даље чуло,
У тврдоме Скадру бијеломе;
То су чуле буле и кадуне,
Па срамоте Скадране јунаке
И њихова пашу Абди-пашу
И Турчина Хота Асан-агу:
"Што чините, што се не бијете?
Јер се ваша сад одмеће раја!
Чујете ли у Крњице тврде,
Петровића Колу капетана,
Ђе се Кола на Крајини фали:
"Јутрос сам им узео Крњице,
А сјутра ћу Скадар ако бог да!"
Кад то чуо паша Абди-паша,
Ал' је Черкез рода јуначкога,
Па он зове у Скадар главаре,
Буљук-башу од Крајине Мурта,
И Турчина Хота Асан-агу,
Што је глава над свом Малесијом;
И војводе хотске и кастратске,
Па им даде поголемо војске,
Што Скадрана, а што Арнаута,
Пет хиљадах на тефтеру кажу;
И даде им зиле и борије,
Од страшивца те граде јунака,
И четири хиљаде низама,
Да су тврђа плећа Албанасу,
Па им тако Абди-паша виче:
"Хајд'те збогом, турске буљук-баше!
Предајем ви силну војску моју
И за њоме хазну и џебану,
Обрните Скадарском Крајином,
Те Крајину клету похарајте,
Похарајте огњем попалите,
До границе црногорског књаза,
Немојте се нигђе уставити,
Јер су Власи уши подигнули,
А пазите Колу капетана,
Радите га уватити жива,
И справ'те га Скадру бијеломе,
Да га видим и да га распитам,
Ко је њему дао капетанство."
Ово рече и отправи војску:
Једна пође Скадарском Крајином,
За Турчином буљук-башом Муртом;
Друга иде Блатом зеленијем,
У велике турске параброде,
Пред њима је Хоте Асан-ага,
Извезе се на Крњичку Луку,
Турчин справи татарина свога
У Крњице протопопу Јову:
"Попе Јово, каурска газио,
А од вазда турски пријатељу!
Издај мени Колу капетана
И бијеле у Крњице куле,
А ево ти стотина дукатах,
Тебе ћемо ставит' капетаном,
Над Крњице и над свом Крајином"
Лаком Србин, да га бог убије!
Те издаде Колу капетана,
Те он оде на Крњичку Луку
Код Турчина Хота Асан-аге,
Паре прими и поведе Турке,
И пред њима Хота Асан-агу,
У своју их уводио кулу,
Турске војске три стотине другах;
А у другу буљук-башу Мурта
И са њиме три стотине другах-;
А осталу око села војску,
Док је сјутра јутро освануло
Хасан-аги на зло, ако бог да!
Зове Хасан Колу капетана:
"Видиш, Влаше, силну војску иашу,
Све сам твоје поватао куле,
Изда'ше те браћа Крњичани,
Све је село опасала војска;
Но се предај, мрки каурине!
А немој се у ништа уздати,
Ти у књаза, али Црногорце,
Јер ти доћи у помоћи неће,
У царску си земљу запануо;
Па да имаш соколова крила
И бијело од лабуда месо
Не би крила тебе унијела,
Која те је сила опасала!
Сам се Кола у кули нагнао,
И код Коле седам, осам другах:,
Сва од куле зазидао врата,
И разбио пушкарице често,
Па на пенџер наслонио главу,
А у руке држи џефердара,
Па овако Кола проговара:
"Хасан Хоте, Малесији главо!
Ја све чујем, што мени говориш,
Ал' те оком виђети не могу,
Покажи се, да ти виђу лице."
Мудар бјеше, ал' се преварио,
А Кола му ријеч проговара:
"Што будалиш, мртва потурице,
И Србина зовеш на предају!"
Па опали Кола џефердаром,
Те он Хота Асан-агу гађа,
Не погоди Хота Асан-агу,
Но Омера, његова синовца;
Мртав паде у мермер авлију,
А Хасан се затвори у кулу,
Па овакву заповијед даде:
Да сва војска уд'ри капетану,
И на јуриш да му узму кулу.
Ма се не да Кола капетане
Са његове седам, осам другах,
Ваља Србин око куле Турке,
Већ мишљаше да је погинуо,
Али њему мали индат дође
Од Сеоцах педесет момаках
И пред њима Митровићу Стефо;
Теке дође удари на Турке,
Ма залуду, кад га не помаже,
Зајмише их уз планину Турци.
Ал' се бије Кола капетане,
Брани себе и бијелу кулу,
Докле њему други индат дође
Од Црнице капетан Илија
И за њиме двјеста соколовах;
Тек дођоше, на Турке уд'рише,
И стотину главах пос'јекоше;
Док дођоше до Колине куле,
Тада Кола отворио кулу,
С Турцима се бију и ћерају:
Уто дође Пламенац сердаре
Са војводом Дуп'љанином Машом
И осталих седам капетанах
И цијела Црничка нахија;
Тек дођоше, на Турке уд'рише
Од Крњицах Турке проћераше,
Од Крњицах преко Драчевицах;
Ту се многа пролијевала крвца
Од Тураках н Црногорацах;
У томе их ноћца раздвојила,
Али оста' буљук-баша Мурто
Са његово три стотине другах
Под затвором у Крњице Горње,
А остао Хоте-Асан-ага,
И главари од све Малесије
У издајну кулу попа Јова
И ш њиме је триста соколовах;
Ма их чува Кола капетане
Са сердаром Средановић Ђуком
И Врбицом Машом капетаном,
Који воде топа књажевога,
Често агу на пенџеру гађу
И страха му велика задају,
Не даду му отворити врата,
Док се врну црногорска војска.
Уто приспје Кусовац сердаре
И његови храбри Љуботинци;
Стадоше се црнички главари
Са соколом Кусовац сердаром.
Казаше му, шта је код њих било,
Да су доста главах откинули,
Много кућах огњем изгорјели
И натраг су Турке подузбили;
Али турска не одлази војска,
Но прилази, у индат долази,
Да избави Мурта буљук-башу
И сокола Хота Асан-агу
И његово другах шест стотинах:
"Но што ћемо, Кусовац сердаре?
Куле тврде, а зорни јунаци,
Нећемо их на јуриш узети,
Много ћемо изгубити војске."
Тада сердар њима проговара:
"Не бојте се, црнички главари!
Него нашу преведите војску,
Међу Блатом и међу Крњице,
Ја ћу чуват' у затвору Турке,
Док нам индат од Цетиња дође,
Да чувамо, да их не пуштимо."
Тај час сердар ситну књигу пише,
А шаље је на Цетиње равно,
На Цетиње своме господару,
Све му право по истини каже,
Још му индат од Цетиља тражи.
Тада књаже слуге сазиваше,
Који брзо пред њим изидоше,
Онда зове милог кума свога,
Кума свога војводу вјернога,
Вујовића Петра с Љуботиња,
Па га спреми у Крњице тврде
И даде му Ријечку нахију
И катунских хиљаду момаках,
Па му тако књаже проговара:
"Хајде, збогом, вјерна слуго моја!
Пази индат од Скадра бијела,
Што ће Хоту у обрану доћи;
Ако бог да те разбијеш Турке,
Предаће се Хоте Асан-ага."
У млађега поговора нема,
Пође хитро у Крњице тврде,
За њим двије хиљаде момаках,
Ту находи црничке главаре.
Војвода им божју помоћ зваше,
А они му бога приватише,
И дивно му мјесто начинише;
Сједе јунак међу главарима,
Па им поче казиват' војвода,
Заповијед свога господара:
"Власт ми даје и даје команду
Над свом нашом у Крњице војском,
И који ме не би послушао,
Да му сабљом посијечем главу."
Сви главари војводи рекоше:
"Ми слушамо свога господара
И онога кога нам он спреми,
Но на ноге, наша војеводо,
Јер ће ни сад ударити Турци,
А силна је војска у Тураках,
Биће муке низ крњичке луке!"
Тад војвода разредио војску,
Капетане меће у пореду,
А за њима сва племена редом,
Међу њима Пламенца сердара,
И сокола војеводу Маша;
С друге стране Ријечку нахију,
А пред њима Јовићевић Сава,
То је сердар равнога Цеклина,
И капетан Станка с Љуботиња.
Тек војвода разредио војску,
А удари Албанија љута
На крваву Црничку нахију.
Ту се црна пролијева крвца:
Бој се бије, нигда не престаје!
Гину Турци, гину Црногорци,
На муци се познају јунаци!
Мушки су им навалили Турци.
Онда рече Пламенац сердаре:
"А сад, браћо, ако бога знате!
Да л' нијесмо вјеру учинили,
А с Турцима ђе се састанемо,
Да нећемо дуго размицати.
Но поједном пушке истурити,
Па у Турке јуриш учинити?
Ђе су турске главе и оружје,
Но свакога унијаше мртва?"
Тада викну војевода Петро
На јунаке Ријечке нахије,
Капетана Голубовић Станка:
"Јуриш, брате, Станко капетане!
Јер се данас дијели поштење!"
Тада момци јуриш учинише
С ножевима у бијеле руке,
Зајмише их низ широке куле,
Поћераше преко Драчевицах,
Зајмише их скадарском крајином,
Докле их је ноћца раздвојила.
Ту хиљаду главах пос'јекоше,
И Срби се натраг повратише:
Носе турско рухо и оружје,
Турске главе на стржево коље,
Док су дошли у Крњице тврде,
Онда зове Петар војвода,
Зове Србин Хота Асан-агу
И Турчина буљук-башу Мурта:
"Предајте се, турска два главара,
А дајем ви божју вјеру тврду,
Животу ви ништа бити неће,
Само ваше предајте оружје;
Вас ћу водит' своме господару,
Ка' робове свезанијех руках!"
Онда рече Хоте Асан-ага:
"Слушај добро, српска војеводо!
Ја ти доћи на предају нећу,
Докле ми је Скадар на Бојани,
И у Скадру бирани јунаци,
И цареви ваљатни низами,
Они ће ми у походе доћи,
И одавле мене извадити."
А вели му српска војевода:
"Не уздај се, мртва потурице!
На Скадране цареве низаме,
Јутрос су се теби оправили,
А ми смо им на сусрету били,
Хиљаду им главах откинули,
Још хиљаду на мртво убили,
Дв'је хиљаде било рањениках;
Ако мени, аго, не вјерујеш,
Ти помоли на пенџеру главу,
Па погледај мрке Црногорце,
На њих турско рухо и оружје,
Сви у црну обојени крвцу;
Изнад куле Коле капетана,
Турске главе на стражево коље;
А немој се уздат' на Скадране,
Што не видиш, ни виђети нећеш;
Но ћеш у ту изгорјети кулу,
Задајем ти божју вјеру тврду!"
Кад то виђе Мурто буљук-баша,
Тада јунак ријеч проговара:
"Асан-ага, да се предајемо,
Већ на Турке узданице нема,
Кад је 'вако касапница била
Од Скадранах и од Албанасах!"
Ма му Хоте Асан-ага вика:
"Нема, море, вјере у Србина,
Особено ка' у Црногорца!"
Али Мурто њему одговара:
"Имам вјеру у њихова књаза
И његове велике војводе,
А другога ни питати нећу."
Па својему друштву говорио:
"Хај'те, Турци, да се предајемо,
Сви оружје нос'те наопако,
Док дођемо до Петра војводе."
Па за Муртом изађоше Турци,
Предадоше свијетло оружје
Пред војводом и пред главарима.
Кад то виђе Хоте Асан-ага,
Дивно виђе, да је погинуо;
Предаде се Петру војеводи
С његовијем друштвом ваљанијем,
Све оружје пред њима предаше,
А у ропству Турци остадоше.
А нека их, црн им образ био!
Нагрдише Албанију љуту!
Нека знаду, пасје вјере Турци,
Нека знаду, шта су Црногорци!
Пита Турчин Хоте Асан-ага:
"О војводо, Петре с Љуботиња,
Буд' ли тако пос'јекосте Турке
И ћерасте свом турском крајином,
Је ли твоје војске погинуло
У крваву турску касапницу?"
Тада Петар њему одговара:
"Није наше много погинуло:
Сто и тридес'т на мртво јунаках,
Међу њима три сокола сива,
Три сокола, до три капетана:
С Љуботиња Голубовић Станко,
Од Црнице Мићановић Томо
И делија Војводићу Мико;
У рају им починуле душе,
Јер су живот за поштење дали!
Још нам има триста рањениках,
Од ранах им ништа бити неће,
Јер медизи њима не требују,
Лијече се сами Црногорци,
Као мрки у планини вуци."
И још ага нешто зборит' шћаше,
Но му не да Петар војевода:
"Диж' се, ага, дома да идемо,
Ја се бојим мога господара,
Јер сам му се нешто закаснио,
Да ме књаже штогођ не покара"
Онда стави гарду у параду,
Међу њима робље повезано,
А пред робљем Мурту и Асана
Свезанијех руках наопако,
А пред њима српске војеводе;
А предаше хаџи-попа Јова,
Ш њим његову невјерну дружину,
Што у села доведоше Турке,
Капетану преда'ше у руке,
Свакојему посијече главу.
Да се не би други преварио,
Ни издао Србе у Тураках!
Здраво дошли на поље Цетиње,
И све турско робље доведоше,
Под палатом црногорског књаза,
Колико је Поља Цетињскога,
По њега је притиснула војска,
Што робовах, што Црногорацах.
Онда књаже међу војском стаде,
Барјактари дигоше барјаке,
А у шемлук пуцају лубарде,
У манастир звона зазвонише,
А у земљу Турци погледаше;
Ал' је књаже срца милостива,
Робовима попушташе руке,
Па им даје кафе и духана,
А Србима вина изобила.
Ту трајаше два мјесеца данах,
Док се Турци дома ужељеше,
Па пред књазом на земљу падоше:
"Аман, књаже, имена ти твога!
Ил' нас пушти, ил' нас посијеци!
Јербо смо се ужељели Турци,
Свога робља и својега дома,
А највише свога завичаја."
Ал' је књаже срца милостива,
Те отвори из тамнице Турке,
Сваки Турчин оде пјевајући,
Асан-ага црни кукајући:
Жали Асан образ и поштење,
Пошље боја већ кајања нема.
То ј'е било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.