(1861 год.)
Полећело тридес'т кукавицах,
Тамо горе из Херцеговине,
Из бијела града никшићкога;
Лете тице земљом и свијетом,
Док дођоше у Стамболу граду
Пред диваном цара честитога,
Како пале, тако закукале.
То зачуо Абдуле султане,
Зачуди се па на ноге скочи,
Пак погледа кули на пенџеру,
Да он види, гдје су кукавице:
То не било тридес' кукавицах,
Но тридесет од Никшићах агах,
Тридес'т агах бијелијех брадах.
Они вичу сви једнијем гласом:
"Аман, један земљи господаре!
Ал' помагај, ал' све посијеци!
Од каурах љутијех змајевах,
Веће од њих живљет' не можемо!
Ево има шест годинах данах,
Откад твоју пос'јекоше војску
На Граховцу, пољу маленоме,
И отада Никшић затворише:
Узеше нам зелене планине,
Ђе ширасмо пребијела овце;
Узеше нам поља и ливаде,
Што држаше цареве градове!
Опсјели су града никшићкога,
Не смијемо из града изаћи,
Преко Дуге пољу гатачкоме,
Да ћерамо рану на самару,
Но изљ'ећу из крвавих горах,
Те нам русе осијечу главе!"
Онда Абдул њима одговара:
"Не бојте се, моја ђецо драга!
Ја ћу вашу жељу испунити,
И путове ваше прочистити,
И у град ваш тајина догнати
С мојом главом и мојом мудрошћу;
Замолићу хришћанске краљеве,
Да оправе њихове конзуле,
Да јаоше кроз гору ћерају;
Онда ће се Дуга отворити,
У Никшиће тајин навријети,
Да ви ништа никад мањкат' неће."
Отолен се аге подигоше,
Па одоше земљом и свијетом,
Док дођоше Гацку широкоме,
Па из Гацка низ Дугу крваву
Пут бијела града никшићкога.
Ђе је среће, има и несреће:
Дочека их војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Свакојему посијече главу
И узе им од цара дарове.
То вријеме за дуго не било,
Ал' ево ти хришћански конзули
Из Мостара и из Сарајева,
По наредби од својијех царах;
Док дођоше Гацку широкоме,
Уљегоше низ Дугу крваву,
Но на српски логор навријеше,
Ђе сјеђаху око друма пута:
По двојица и по четворица,
По петина и по деветина,
Има Србах четири стотине;
Међу њима српске арамбаше:
Соко сиви сердаре Шћепане
Са сердаром Бањанином Ђоком
И соколом војводом Илијом
И с делијом Павловићем Пеком.
Под јелама пију вино хладно
И чекају Турке Херцеговце,
Ал' низаме цареве солдате;
Ко гођ дође, да се бију ш њиме,
Да без крви Дугу не пасају;
Нек липсају у Никшићу Турци,
Јербо Никшић у затвору тужи.
Но да видиш сердара Шћепана,
Око му је хитро и жестоко,
Вазда гледа Крстцу и Голији,
Док угледа хришћанске конзуле;
Препаде се, зачудо му није,
Јер конзули њега познаваху,
Па он тај час свој дружини каза:
"Немој који пушку истурити
Без својега чуда и грдила;
А ти, Пеко, млади арамбашо!
Сјед' на друму међу конзулима,
Па се ш њима разговарај дивно,
Ка' што ваља и како требује;
Ако би те они упитали:
Ђе је Шћепан и ђе је Илија,
Ђе је сердар Бањанине Ђоко,
Реци њима да их овђе нема,
Но су пошли у Његош Планину."
Уто Пеко на друм излазио,
А конзули коње наћераше,
Пак су Пеку божју помоћ звали,
А он њима дивно одговара:
"Добро дошли, хришћански конзули!"
Питају га, ко је и одакле
И како се зове по имену;
А он њима право казиваше.
Питају га хришћански конзули:
"Ђе је сердар Шћепан и Илија?
Ђе ли сердар Ђоко Бањанине?"
Пеко њима тако одговара:
"Отишли су у Његош Планину,
Ја сам оста' у Дугу крваву
С' ово мало ваљанијех другах,
Чекам Турке, невјерне хајдуке,
Који газе српску сиротињу,
Да их светим у ову планину;
Ми смо добро и гладни и жедни,
А сувише трудни и уморни;
Ал' одовле ја се мицат' нећу
С' ово мало ваљанијех другах,
Без нечије велике погибље!"
Конзули се онда погледаше,
А највише рускога конзула,
Па он руке у џепове тура,
Па извади шездесет дукатах,
И даде их арамбаши Пеку:
"На ти ово, српска арамбашо!
Па ти хајде у твоју дружину,
То потроши па их напиј вина,
И да дадеш вјеру конзулима
Од неђеље до друге неђеље,
Да с' ућера тајин у Никшиће,
И да нећеш заметати кавгу."
Пеко им се смјерно поклонио,
Паре прими и вјеру им даде,
Па им Пеко тако проговара:
"Ви, господо хришћански конзули!
Од мене је вјера за неђељу,
Ал' ви богме вјеру дат' не могу
Од Илије са његозим друштвом;
Но ја мислим, нн десит' се неће."
Пак конзули тада отргоше
Пут бијела града никшићкога,
А сахију Гацку оправише
Да најави тајин у Никшиће.
Но ни Пеко не сједи залуду,
Но онај час у дружину мину,
Хитро дође међу арамбаше,
Све им што је и како је каже.
Тада рече сердаре Шћепане:
"Драги брате, арамбаша Пеко!
Ти си дао вјеру конзулима,
Они теби дукате од злата;
Вјеру држи, а дукате носи,
Не дај дио другу ниједноме,
Грехота је вјеру преварити;
Узми чибук и узми духана,
Па изиђи на клисуру тврду,
Сједи вјерно и сједи поштено,
Немој пушку окретат' на Турке.
Ја ћу остат' са мојом дружином,
И од Гацка кар'ван дочекати,
Ти ћеш виђет', што ћу учиннти!
Па смо оба доста шићарили:
Ти дукатах, ја турскијех главах
И турскога руха и оружја
И њихових јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех."
Уто Турци низ Дугу крваву,
А удари Шћепан арамбаша
Са његова оба побратима
И са друштва четири стотине;
Три стотине главах посјекоше
И узеше руха и оружја,
И стотину јаићијех коњах,
И другијех коњах пет стотина,
Што ћераху тајин у Никшиће;
Оћераше уз Дугу зелену,
Изиђоше уз Његош планину,
Онда Срби шићар дијељаху.
На разбоју у Дугу крваву,
Ту остаде једно турско момче,
Мало бјеше раном обрањено,
Од ране се мало разабрало,
Виђе турску грдну касапницу,
Па побјеже низ Дугу крваву,
Докле граду никшићкоме дође:
Сретају га од Никшићах Турци
И никшићке буле и кадуне,
Хоће ли им гласа донијети,
Иде ли им тајин у Никшиће.
А он њима тако одговара:
"Кам' да ви је, турске кукавице!
Ками ће ви у Ннкшиће доћи!
Удари нн сердаре Шћепане
Са његова оба побратима,
Пос'јекоше нам триста Тураках,
Поћераше коње и коморе
До студена бијела камена,
Док у Дуги сједе Црногорци!"
То се брзо по гласу разгласи,
Стаде цика жене и ђетета;
Завијаху око града Турци,
Као гладни у планини вуци!
Оно чуше хришћански консули
Под чадором ниже б'јела града,
Пак се бјеху грдно препанули,
Да ће своје изгубити главе;
Ту разговор међу собом граде,
Што ће чинит' од живота свога,
Док сви они бјеху обрнули,
На сокола Вацлика Јована,
Секретара црногорског кнеза:
"О Јоване, кнежев секретаре,
Ка' си јуче доша' са Цетиња,
Ти знаш ове кланце и богазе,
Можемо ли утећ' Гори Црној,
Да ми наше главе сачувамо?"
Али Јован њима проговара:
"Браћо моја, хришћански консул
Погледајте поље под Никшиће,
Јесте много дуго и широко,
Њега не би орај прелетио,
Док би добро крила уморио,
Акамоли јунак прегазио
С калчинама и опанчинама,
А бржи су на хатове Турци;
Да бјежимо, утећ' не можемо,
Да чекамо, чекат' не смијемо,
Погани су од Никшићах Турци,
Свакојему посјећи ће главу!
Овђе има царева низама,
Јакуп-ага Турцима је глава;
Да бјежимо к њему наврх града
Одржаће нас неколико данах,
Па ако нас не шћеде да пусти,
Да идемо Црној Гори славној,
Ја ви дајем божју вјеру тврду,
Извадиће мене Црногорци
Са свом мојом узданом дружином.
Сви консули њега послушаше,
И Јакупу на град отиђоше,
У кулу их стави наврх града,
И даде им четири низама,
Да им чине стражу од грађанах;
Ту их држа један мјесец данах;
Кад то чуше српски капетани,
Који бјеху до б'јела Никшића,
Да консули сједе под затвором,
У бијелу граду никшићкоме,
Пише књигу Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
На Јакупа турскога диздара:
"Ја сам чуо, турски капетане!
Ево има један мјесец данах,
Да ти држиш консуле хришћанске,
Под затвором у твојему граду!
Но их пушти, турски капетане!
До крвава моста никшићкога,
Јер ја идем да сретем конзуле,
По наредби мога господара
Са Цетиња Петровића кнеза.
Ако ли их, море, пуштат' нећеш,
Држи ми се граду на капији!
Задајем ти божју вјеру тврду,
Али ћу их јунак извадити,
Али моју главу изгубити
Са свакијем братом Црногорцем!
Али знади, грдни Османлија!
Биће крке по б'јелу Никшићу,
Ако тамо дођу Црногорци!"
Кад бимбаши таква књига дође,
Да је мила, мила му не била!
Ал' му мила на срамоту била.
Кад сјутрадан огрануло сунце
Консулима коње изведоше,
А соколу Вацлику Јовану,
Њему даје испод себе ђога
И четири стотине низама
И грађана четири стотине,
Да попрате каурске консуле;
Попратише до моста никшићког,
Па се ш њима онђе раздвојише;
Врнуше се Турци кукајући,
А конзули иду пјевајући,
Док их срете Јован-капетане,
И одоше на Цетиње равно,
Претстави их своме господару,
Господару кнезу Николају,
Одведе их у његову двору;
Ту их кнеже лијепо частио,
Па их здраво кући оправио.
Полећело тридес'т кукавицах,
Тамо горе из Херцеговине,
Из бијела града никшићкога;
Лете тице земљом и свијетом,
Док дођоше у Стамболу граду
Пред диваном цара честитога,
Како пале, тако закукале.
То зачуо Абдуле султане,
Зачуди се па на ноге скочи,
Пак погледа кули на пенџеру,
Да он види, гдје су кукавице:
То не било тридес' кукавицах,
Но тридесет од Никшићах агах,
Тридес'т агах бијелијех брадах.
Они вичу сви једнијем гласом:
"Аман, један земљи господаре!
Ал' помагај, ал' све посијеци!
Од каурах љутијех змајевах,
Веће од њих живљет' не можемо!
Ево има шест годинах данах,
Откад твоју пос'јекоше војску
На Граховцу, пољу маленоме,
И отада Никшић затворише:
Узеше нам зелене планине,
Ђе ширасмо пребијела овце;
Узеше нам поља и ливаде,
Што држаше цареве градове!
Опсјели су града никшићкога,
Не смијемо из града изаћи,
Преко Дуге пољу гатачкоме,
Да ћерамо рану на самару,
Но изљ'ећу из крвавих горах,
Те нам русе осијечу главе!"
Онда Абдул њима одговара:
"Не бојте се, моја ђецо драга!
Ја ћу вашу жељу испунити,
И путове ваше прочистити,
И у град ваш тајина догнати
С мојом главом и мојом мудрошћу;
Замолићу хришћанске краљеве,
Да оправе њихове конзуле,
Да јаоше кроз гору ћерају;
Онда ће се Дуга отворити,
У Никшиће тајин навријети,
Да ви ништа никад мањкат' неће."
Отолен се аге подигоше,
Па одоше земљом и свијетом,
Док дођоше Гацку широкоме,
Па из Гацка низ Дугу крваву
Пут бијела града никшићкога.
Ђе је среће, има и несреће:
Дочека их војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Свакојему посијече главу
И узе им од цара дарове.
То вријеме за дуго не било,
Ал' ево ти хришћански конзули
Из Мостара и из Сарајева,
По наредби од својијех царах;
Док дођоше Гацку широкоме,
Уљегоше низ Дугу крваву,
Но на српски логор навријеше,
Ђе сјеђаху око друма пута:
По двојица и по четворица,
По петина и по деветина,
Има Србах четири стотине;
Међу њима српске арамбаше:
Соко сиви сердаре Шћепане
Са сердаром Бањанином Ђоком
И соколом војводом Илијом
И с делијом Павловићем Пеком.
Под јелама пију вино хладно
И чекају Турке Херцеговце,
Ал' низаме цареве солдате;
Ко гођ дође, да се бију ш њиме,
Да без крви Дугу не пасају;
Нек липсају у Никшићу Турци,
Јербо Никшић у затвору тужи.
Но да видиш сердара Шћепана,
Око му је хитро и жестоко,
Вазда гледа Крстцу и Голији,
Док угледа хришћанске конзуле;
Препаде се, зачудо му није,
Јер конзули њега познаваху,
Па он тај час свој дружини каза:
"Немој који пушку истурити
Без својега чуда и грдила;
А ти, Пеко, млади арамбашо!
Сјед' на друму међу конзулима,
Па се ш њима разговарај дивно,
Ка' што ваља и како требује;
Ако би те они упитали:
Ђе је Шћепан и ђе је Илија,
Ђе је сердар Бањанине Ђоко,
Реци њима да их овђе нема,
Но су пошли у Његош Планину."
Уто Пеко на друм излазио,
А конзули коње наћераше,
Пак су Пеку божју помоћ звали,
А он њима дивно одговара:
"Добро дошли, хришћански конзули!"
Питају га, ко је и одакле
И како се зове по имену;
А он њима право казиваше.
Питају га хришћански конзули:
"Ђе је сердар Шћепан и Илија?
Ђе ли сердар Ђоко Бањанине?"
Пеко њима тако одговара:
"Отишли су у Његош Планину,
Ја сам оста' у Дугу крваву
С' ово мало ваљанијех другах,
Чекам Турке, невјерне хајдуке,
Који газе српску сиротињу,
Да их светим у ову планину;
Ми смо добро и гладни и жедни,
А сувише трудни и уморни;
Ал' одовле ја се мицат' нећу
С' ово мало ваљанијех другах,
Без нечије велике погибље!"
Конзули се онда погледаше,
А највише рускога конзула,
Па он руке у џепове тура,
Па извади шездесет дукатах,
И даде их арамбаши Пеку:
"На ти ово, српска арамбашо!
Па ти хајде у твоју дружину,
То потроши па их напиј вина,
И да дадеш вјеру конзулима
Од неђеље до друге неђеље,
Да с' ућера тајин у Никшиће,
И да нећеш заметати кавгу."
Пеко им се смјерно поклонио,
Паре прими и вјеру им даде,
Па им Пеко тако проговара:
"Ви, господо хришћански конзули!
Од мене је вјера за неђељу,
Ал' ви богме вјеру дат' не могу
Од Илије са његозим друштвом;
Но ја мислим, нн десит' се неће."
Пак конзули тада отргоше
Пут бијела града никшићкога,
А сахију Гацку оправише
Да најави тајин у Никшиће.
Но ни Пеко не сједи залуду,
Но онај час у дружину мину,
Хитро дође међу арамбаше,
Све им што је и како је каже.
Тада рече сердаре Шћепане:
"Драги брате, арамбаша Пеко!
Ти си дао вјеру конзулима,
Они теби дукате од злата;
Вјеру држи, а дукате носи,
Не дај дио другу ниједноме,
Грехота је вјеру преварити;
Узми чибук и узми духана,
Па изиђи на клисуру тврду,
Сједи вјерно и сједи поштено,
Немој пушку окретат' на Турке.
Ја ћу остат' са мојом дружином,
И од Гацка кар'ван дочекати,
Ти ћеш виђет', што ћу учиннти!
Па смо оба доста шићарили:
Ти дукатах, ја турскијех главах
И турскога руха и оружја
И њихових јаићијех коњах,
Јаићијех и товарећијех."
Уто Турци низ Дугу крваву,
А удари Шћепан арамбаша
Са његова оба побратима
И са друштва четири стотине;
Три стотине главах посјекоше
И узеше руха и оружја,
И стотину јаићијех коњах,
И другијех коњах пет стотина,
Што ћераху тајин у Никшиће;
Оћераше уз Дугу зелену,
Изиђоше уз Његош планину,
Онда Срби шићар дијељаху.
На разбоју у Дугу крваву,
Ту остаде једно турско момче,
Мало бјеше раном обрањено,
Од ране се мало разабрало,
Виђе турску грдну касапницу,
Па побјеже низ Дугу крваву,
Докле граду никшићкоме дође:
Сретају га од Никшићах Турци
И никшићке буле и кадуне,
Хоће ли им гласа донијети,
Иде ли им тајин у Никшиће.
А он њима тако одговара:
"Кам' да ви је, турске кукавице!
Ками ће ви у Ннкшиће доћи!
Удари нн сердаре Шћепане
Са његова оба побратима,
Пос'јекоше нам триста Тураках,
Поћераше коње и коморе
До студена бијела камена,
Док у Дуги сједе Црногорци!"
То се брзо по гласу разгласи,
Стаде цика жене и ђетета;
Завијаху око града Турци,
Као гладни у планини вуци!
Оно чуше хришћански консули
Под чадором ниже б'јела града,
Пак се бјеху грдно препанули,
Да ће своје изгубити главе;
Ту разговор међу собом граде,
Што ће чинит' од живота свога,
Док сви они бјеху обрнули,
На сокола Вацлика Јована,
Секретара црногорског кнеза:
"О Јоване, кнежев секретаре,
Ка' си јуче доша' са Цетиња,
Ти знаш ове кланце и богазе,
Можемо ли утећ' Гори Црној,
Да ми наше главе сачувамо?"
Али Јован њима проговара:
"Браћо моја, хришћански консул
Погледајте поље под Никшиће,
Јесте много дуго и широко,
Њега не би орај прелетио,
Док би добро крила уморио,
Акамоли јунак прегазио
С калчинама и опанчинама,
А бржи су на хатове Турци;
Да бјежимо, утећ' не можемо,
Да чекамо, чекат' не смијемо,
Погани су од Никшићах Турци,
Свакојему посјећи ће главу!
Овђе има царева низама,
Јакуп-ага Турцима је глава;
Да бјежимо к њему наврх града
Одржаће нас неколико данах,
Па ако нас не шћеде да пусти,
Да идемо Црној Гори славној,
Ја ви дајем божју вјеру тврду,
Извадиће мене Црногорци
Са свом мојом узданом дружином.
Сви консули њега послушаше,
И Јакупу на град отиђоше,
У кулу их стави наврх града,
И даде им четири низама,
Да им чине стражу од грађанах;
Ту их држа један мјесец данах;
Кад то чуше српски капетани,
Који бјеху до б'јела Никшића,
Да консули сједе под затвором,
У бијелу граду никшићкоме,
Пише књигу Јован капетане,
Вукотићу с Чева крвавога,
На Јакупа турскога диздара:
"Ја сам чуо, турски капетане!
Ево има један мјесец данах,
Да ти држиш консуле хришћанске,
Под затвором у твојему граду!
Но их пушти, турски капетане!
До крвава моста никшићкога,
Јер ја идем да сретем конзуле,
По наредби мога господара
Са Цетиња Петровића кнеза.
Ако ли их, море, пуштат' нећеш,
Држи ми се граду на капији!
Задајем ти божју вјеру тврду,
Али ћу их јунак извадити,
Али моју главу изгубити
Са свакијем братом Црногорцем!
Али знади, грдни Османлија!
Биће крке по б'јелу Никшићу,
Ако тамо дођу Црногорци!"
Кад бимбаши таква књига дође,
Да је мила, мила му не била!
Ал' му мила на срамоту била.
Кад сјутрадан огрануло сунце
Консулима коње изведоше,
А соколу Вацлику Јовану,
Њему даје испод себе ђога
И четири стотине низама
И грађана четири стотине,
Да попрате каурске консуле;
Попратише до моста никшићког,
Па се ш њима онђе раздвојише;
Врнуше се Турци кукајући,
А конзули иду пјевајући,
Док их срете Јован-капетане,
И одоше на Цетиње равно,
Претстави их своме господару,
Господару кнезу Николају,
Одведе их у његову двору;
Ту их кнеже лијепо частио,
Па их здраво кући оправио.
Нема коментара:
Постави коментар