уторак, 20. септембар 2011.

Освета попа Радосава

(1858 год.)

Пили вино ријечки главари
У механи Јовићевић Луке,
Уто дође Ђоко капетане,
Лијепо му мјесто начинише;
Сједе Ђоко међу главарима,
А Срби му дају пити вина,
Вино пију разговарају се,
А највише зборе за јунаштво;
Но говори Ђоко капетане:
"Чујте мене, ријечки главари,
Ја сам сада са поља Цетиња,
А глас дође из Бјелопавлићах,
Да су Турци вјеру претурили
И посјекли сивога сокола,
Радовића попа Радосава,
Који бјеше Брђанима глава,
Не бјеше му пара до дивана!
Но на ноге, моји соколови,
Да идемо, да га осветимо!
Но је њега мука осветнти
Без царева паше ал' везира."
Кад то чуше ријечки главари,
Сваки жали попа Радосава,
Па шарене пушке дохватише
И стотину другах покупише,
Пак се у три лађе увезоше,
Обрнуше студеном ријеком,
Док дођоше под тврду Лесендру,
Под топове цара честитога;
За гором су заклонили лађе,
Па да ноћно крај Лесендра мину
И да иду под Скадар бијели,
Да сијеку Арнауте љуте,
Ал' низаме цара честитога
На Казину Скадра бијелога,
Ка' што су се вазда научили.
Сунце зађе, тамна ноћца дође,
Крај Лесендра суминуше лађе;
Ал' ево ти среће црногорске:
Двије турске окренуле лађе
Од Лесендра цареве паланке,
Пут зелена Вира црничкога;
У лађе је шездесет Тураках,
А на лађе два топа огњена;
Та не би ли камен шићарили,
Ал' српскога роба заробили;
Сретоше се ш њима Цеклињани,
Међу Виром и међу Лесендром
Насред хладна Блата зеленога,
Побише се огњем из пушаках,
Запуцаше два топа огњена;
А да видиш младе Црногорце,
Кад од прве ватре остадоше,
Турцима се ближе примакоше,
Докле им се лађе састадоше;
Крму држе два Јовићевића:
Једно Перо, а друго Никола
И бију се као соколови,
Док их турско свладало олово:
Оба пала један врх другога
И осталих десет Цеклињанах,
Кад то виђе Ђоко капетане,
Он повикну младе Цеклињане:
"Јуриш за мном у њихове лађе,
Па што коме бог и срећа даде!"
Тек ускочи, увати Турчина,
Па му русу посијече главу;
За њим скочи Ђурашковић Гајо,
А за Гајом до два перјаника:
Једно ти је Милошевић Јоко,
А друго је Маркишић Стефане
И остали неки витезови,
Те у турску ускочише лађу,
С Турцима се по њојзи поклаше,
Тридес'т и три тлаве посјекоше,
Ђавољега жива не пустише,
И црну им лађу повезоше,
И на лађи топа огњенога,
И с Тураках рухо и оружје;
Друга им је умакнула лађа
На брзине Блата зеленога,
Те утече она у Лесендро;
Ал' ни она утећи не ћаше
Но је с града топи обранише.
Цеклињани, као соколови,
Тридес'т и три главе доватише,
Однесоше у Бјелопавлиће
Више Спужа, града крвавога,
Поперише на стржево коље;
Нек' гледају буле и кадуне,
Ђе је мрамор попа Радосава,
На њега су тридес'т и три главе
Од Тураках, царскијех синовах;
Нек' их кљују вране и гаврани,
Нек' их скубу тице и лисице,
Освета је ово потурице!

Нема коментара:

Постави коментар