(1861 год.)
Чудне треске у Пиву крваву!
Има двадес'т хиљада низамах
Код Омера, царева везира;
Ш њим се кољу браћа Херцеговци
И крвави мрки Црногорци,
Два мјесеца од године данах;
Мало Србах, а много Тураках,
С војском влада Радоњић-војвода
Од Његушах, мјеста госпоцкога;
Све крајине зове у помоћи:
Крајичници, као мрки вуци,
Сваки хита, за војводу пита;
Али неће дробњачки главари,
Е је њима понајдаље доћи![1]
Но Новица и шест капетанах
У Дробњаке окупише војску,
Па Новица ријеч говорио:
"О, Дробњаци и ви Морачани,
И Ускоци, на гласу јунаци,
И Ровчани, соколови сиви!
Хоћемо ли у Пиву ходити,
Да бранимо Пиву од Тураках,
Али ћемо обрнути војску
На широка Поља и Подбишће [2]
И тврдоме Колашину граду?
Који су нам много јада дали,
И многе нам однијели главе
На тврдоме Колашину граду,
На јуначку кућу Мушовића,
Ако бог да, да их похарамо,
Да све наше јаде покајемо,
Које су нам учинили Турци."
Па оправи Божа капетана
И старога Милету сердара
С командиром Мишњић-Милисавом
И дијете Милетина Пура,
И за њиме китне Морачане,
На Подбишће, на бијеле куле,
На бијеле куле Љаљевића;
А оправи Саву капетана,
И Ускоке крваве јунаке,
Са соколом Петром капетаном,
И Ровчане, соколове сиве,
На бијеле Кајовића куле;
А оправи Јоксим-капетана,
Од јуначке куће Кнежевића,
И за њиме све Шаранце листом
На Диздара, на Мартиновића,
На њихове куле и чардаке.
Кад Новица оправио војску,
Па овако њима проговара:
"Хајд'те збогом, моји соколови!
Ђе сам коме наредио дивно,
Сваки ћете уд'рити јуначки,
Који не би прихватио куле,
И живијем огњем изгорио,
Да дијела нема од поштења!
Ја ћу гледат' војску у пореду,
Изићи ћу на Кравар планину
Са војводом Мартиновић Марком.
Ту ћу гледат' момке и јунаке,
Ђе се д'јели слава и поштење;
Немојте се у што поумити,
Ал' друга издат' на невољу,
Да га мојом не посјечем ћордом!"
Капетани војску поведоше,
Барјактари барјаке развише,
Кулама се ноћно примакоше,
Па ујутру рано уранише.
Ко ће први да заметне кавгу?
Понајпрви Божо капетане,
На бијеле Љаљевића куле;
Побише се огњем из пушаках,
А из куле искочише Турци.
Ко најпрви поче с'јећи Турке?
Понајпрви Милета сердаре
И дијете Милетићу Пуро,
Па остали китни Морачани;
Главе с'јеку и живе хватају:
Много робље турско поробише,
Б'јеле куле ватром опалише.
Викну Новко с високе планине:
"Бе аферим, китни Морачани!
Ваш почетак и ваше поштење!"
Па Новица са планине вика,
Капетана Бошковића Сава
И сокола Бегана сердара:
"Које су вас савладале виле?
Што чините, те се не бијете?"
Два сердара и два капетана,
Они добре коње појахаше,
Па на равна поља ишћераше,
А за њима сва њихова војска;
На бијеле куле ударише,
Б'јеле куле ватром опалише,
Многе турске главе ос'јекоше;
Батрићевић разагони Турке
На његова вранца махнитога:
Трипута га на Тару нагони,
Кроз бусије мртвијех Тураках,
Голом сабљом у бијеле руке;
У Тару је потопио Турке,
А уд'рио Кнежевић Јоксиме
На бијеле Диздареве куле:
Неке куле ватром попалио,
Неколико главах откинуо,
Ал' се Диздар из затвора брани,
А кликује љуте Колашинце,
Који ће му у помоћи доћи.
То виђеше дробњачки главари:
Капетане Каљевић Јокица
Од Бијеле с Јовом капетаном,
Издадоше Кнежевић Јоксима,
Побјегоше главом безобзира!
Но се брани Јоксим капетане
Са његово двјеста соколовах,
Много му је војске погинуло;
На томе су боја раздвојили.
Кад се скупи код Новице војска:
Ево иде Божо капетане,
Носи турско рухо и оружје,
Води турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Петра капетана
И за њиме Ровчани јунаци,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Саве капетана
И за њиме сви Ускоци листом,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Кнежевић Јоксима,
Он је мало узео шићара,
Ама носи седамдесет главах,
Још су њега ране допануле.
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе шездесет момаках,
Међу њима Орман-барјактаре;
Жешће гује у крајини нема
Па Новица сазива главаре,
Свакојега грли и целива,
Побратиме, као свога сина;
А срамоти Каљевић-Јокицу
И Кекића Јова капетана,
И њихову свуколику војску:
"Ђе сте били, црн вам образ био!
Ђе је ваша неваљала војска?
Ђе су турске главе и оружје?
Ђе ли су ви коњи седленици?
Него сте им ваше оставили!
Кунем ви се вјером православном!
Ако икад на Цетиње дођем,
И у здравље нађем господара,
Ви нећете бити капетани!"
Што је река', није преварио,
Да си здраво, брате домаћине!
Теби пјесма, мени чаша вина,
Ма доброга и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.
Има двадес'т хиљада низамах
Код Омера, царева везира;
Ш њим се кољу браћа Херцеговци
И крвави мрки Црногорци,
Два мјесеца од године данах;
Мало Србах, а много Тураках,
С војском влада Радоњић-војвода
Од Његушах, мјеста госпоцкога;
Све крајине зове у помоћи:
Крајичници, као мрки вуци,
Сваки хита, за војводу пита;
Али неће дробњачки главари,
Е је њима понајдаље доћи![1]
Но Новица и шест капетанах
У Дробњаке окупише војску,
Па Новица ријеч говорио:
"О, Дробњаци и ви Морачани,
И Ускоци, на гласу јунаци,
И Ровчани, соколови сиви!
Хоћемо ли у Пиву ходити,
Да бранимо Пиву од Тураках,
Али ћемо обрнути војску
На широка Поља и Подбишће [2]
И тврдоме Колашину граду?
Који су нам много јада дали,
И многе нам однијели главе
На тврдоме Колашину граду,
На јуначку кућу Мушовића,
Ако бог да, да их похарамо,
Да све наше јаде покајемо,
Које су нам учинили Турци."
Па оправи Божа капетана
И старога Милету сердара
С командиром Мишњић-Милисавом
И дијете Милетина Пура,
И за њиме китне Морачане,
На Подбишће, на бијеле куле,
На бијеле куле Љаљевића;
А оправи Саву капетана,
И Ускоке крваве јунаке,
Са соколом Петром капетаном,
И Ровчане, соколове сиве,
На бијеле Кајовића куле;
А оправи Јоксим-капетана,
Од јуначке куће Кнежевића,
И за њиме све Шаранце листом
На Диздара, на Мартиновића,
На њихове куле и чардаке.
Кад Новица оправио војску,
Па овако њима проговара:
"Хајд'те збогом, моји соколови!
Ђе сам коме наредио дивно,
Сваки ћете уд'рити јуначки,
Који не би прихватио куле,
И живијем огњем изгорио,
Да дијела нема од поштења!
Ја ћу гледат' војску у пореду,
Изићи ћу на Кравар планину
Са војводом Мартиновић Марком.
Ту ћу гледат' момке и јунаке,
Ђе се д'јели слава и поштење;
Немојте се у што поумити,
Ал' друга издат' на невољу,
Да га мојом не посјечем ћордом!"
Капетани војску поведоше,
Барјактари барјаке развише,
Кулама се ноћно примакоше,
Па ујутру рано уранише.
Ко ће први да заметне кавгу?
Понајпрви Божо капетане,
На бијеле Љаљевића куле;
Побише се огњем из пушаках,
А из куле искочише Турци.
Ко најпрви поче с'јећи Турке?
Понајпрви Милета сердаре
И дијете Милетићу Пуро,
Па остали китни Морачани;
Главе с'јеку и живе хватају:
Много робље турско поробише,
Б'јеле куле ватром опалише.
Викну Новко с високе планине:
"Бе аферим, китни Морачани!
Ваш почетак и ваше поштење!"
Па Новица са планине вика,
Капетана Бошковића Сава
И сокола Бегана сердара:
"Које су вас савладале виле?
Што чините, те се не бијете?"
Два сердара и два капетана,
Они добре коње појахаше,
Па на равна поља ишћераше,
А за њима сва њихова војска;
На бијеле куле ударише,
Б'јеле куле ватром опалише,
Многе турске главе ос'јекоше;
Батрићевић разагони Турке
На његова вранца махнитога:
Трипута га на Тару нагони,
Кроз бусије мртвијех Тураках,
Голом сабљом у бијеле руке;
У Тару је потопио Турке,
А уд'рио Кнежевић Јоксиме
На бијеле Диздареве куле:
Неке куле ватром попалио,
Неколико главах откинуо,
Ал' се Диздар из затвора брани,
А кликује љуте Колашинце,
Који ће му у помоћи доћи.
То виђеше дробњачки главари:
Капетане Каљевић Јокица
Од Бијеле с Јовом капетаном,
Издадоше Кнежевић Јоксима,
Побјегоше главом безобзира!
Но се брани Јоксим капетане
Са његово двјеста соколовах,
Много му је војске погинуло;
На томе су боја раздвојили.
Кад се скупи код Новице војска:
Ево иде Божо капетане,
Носи турско рухо и оружје,
Води турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Петра капетана
И за њиме Ровчани јунаци,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Саве капетана
И за њиме сви Ускоци листом,
Носе турско рухо и оружје,
Воде турске коње седленике
И стотину главах од Тураках;
Ал' ево ти Кнежевић Јоксима,
Он је мало узео шићара,
Ама носи седамдесет главах,
Још су њега ране допануле.
Од јуначке црногорске војске,
Ту погибе шездесет момаках,
Међу њима Орман-барјактаре;
Жешће гује у крајини нема
Па Новица сазива главаре,
Свакојега грли и целива,
Побратиме, као свога сина;
А срамоти Каљевић-Јокицу
И Кекића Јова капетана,
И њихову свуколику војску:
"Ђе сте били, црн вам образ био!
Ђе је ваша неваљала војска?
Ђе су турске главе и оружје?
Ђе ли су ви коњи седленици?
Него сте им ваше оставили!
Кунем ви се вјером православном!
Ако икад на Цетиње дођем,
И у здравље нађем господара,
Ви нећете бити капетани!"
Што је река', није преварио,
Да си здраво, брате домаћине!
Теби пјесма, мени чаша вина,
Ма доброга и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.
[1] Дробњацима је најближе било доћи, но нијесу дошли; за то велики војвода, корећи их, напротиа, вели да им је најдаље било.
[2] Ово су прва турска села до Колашина. 
Нема коментара:
Постави коментар