уторак, 20. септембар 2011.

Ударац на Турке на Кусињу

(1861 год.)

Бијела је кликовала вила
Сврх Његоша, високе планине,
Кличе вила у равне Рудине
По имену сердара Шћепана:
"О Шћепане, рудински сердаре
И главару српских соколовах!
Ал' не чујеш, али баш не хајеш?
Ућера се тајин у Никшиће."
Али Шћепан вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Тајин неће у Никшиће доћи,
Јер сам јуче дочекао Турке
У крваву Дугу од Никшићах,
Пос'јека сам три стотине главах,
Данас шићар с дружином дијелим
Под Његошом зеленом планином,
А оста' је војвода Илија,
Моја десна из рамена рука,
У крваву Дугу од Никшићах;
Ш њим је војске четири стотине,
Пуштит' неће прије своје главе."
Онда вила Шћепу говорила:
"Богме су те Турци преварили,
Другијем су путем обрнули,
У кнеза су изан извадили,
Да слободно могу трговати,
Прек' његове земље и државе,
Јер су њега приморалн били
Свиколици хришћански краљеви:
Он је њима тврду вјеру дао
За његову вјеру и државу
Да им лоше ништа бити неће.
Пак су пошли Рисну бијеломе,
И велики тајин окренули,
Сада су ти Дврсну и Грахову,
Уљегли су уз Рудине равне;
Сад ће Турци на Кусиње сићи
Код тврдога моста кусињкога;
Но се пази рудински сердаре,
Немој с војском њима ударити
У границу Петровића кнеза;
Немој њему образ оштетити,
Е ћеш твоју главу изгубити;
Но запани у Поље Никшићко
У зелену лугу никшићкоме,
Па ћеш тада уд'рити на Турке,
Па што бог да и срећа јуначка!"
Када сердар разумио вилу,
Он дофати лака џефердара
И припаса свијетло оружје,
Па посједе вранца од мејдана,
Обрну га зеленом планином,
И отиде Пољу Никшићкоме;
За њим иде уздана дружина:
Дв'је стотине и педесет другах;
Док сидоше Пољу Никшићкоме
И зелену уљегоше лугу,
Ту су једну ноћцу преноћили,
Док ујутру огрануло сунце,
Ал' ево ти пет стотин' Тураках,
Ђе су Турци на Кусиње сишли,
Па отолен пољем никшићкијем,
Лако иду, а тешко пјевају,
Припјевају сердара Шћепана:
"Ђе си, курво, сердаре Шћепане?
Чувај саде Дугу и Голију!
Барем данас ударити нећеш
На 'волико силнијех Тураках,
Усред равна Поља Никшићкога."
Они мисле да нико не чује,
Оно сердар и слуша и гледа,
Па намигну оком на дружину;
Док пјешаци пушке истурише,
А коњици на коње сједоше,
Своје бритке сабље повадише,
А у Турке јуриш учинише,
Ала банда затури се кавга,
По равноме пољу зеленоме,
Сердар Шћепан поче сјећи Турке
Са сердаром Бањанином Ђоком,
Два јунака оба подједнака,
Па по двије посјекоше главе;
Но да видиш арамбашу Пека
Са соколом Машовић Богданом
И соколом Лучићем Јованом,
Они с'јеку без прилике Турке,
А остали како који може;
Моле бога, да им припоможе,
Брзо мејдан ш њима подјелише,
Сто и тридес'т главах пос'јекоше,
Пет стотинах коњах узеше;
Побјегоше у Његош планину
Код студене воде Чепелице,
Под бијелом сердаревом кулом.
Ту јуначки шићар под'јелише,
Свакојему другу подједнако,
Најбољему као најгорему.
Ту осташе Срби пјевајући,
А никшићки Турци кукајући,
Сада да си здрава' домаћине!
Донеси ми чашу вина добра,
Вина добра и чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима.

Нема коментара:

Постави коментар