Бој на Понарима

(1862 год.)

Вино пили ријечки главари
На Ријеку у бијелу кулу,
У бијелу кулу попа Јока,
Да ти неке по имену кажем:
Војевода Петар с Љуботиња
Са сердаром Јовићевић Савом
И соколом сердаром Кусовцем,
Код њих сердар Средановић Ђуко;
Пију Срби вина и духана,
Сердар Ђуко кафу и ракију;
Вели сердар Јовићевић Саво:
"Ти, војводо, од нахије главо!
Видиш, брате, свуда што се ради,
Нахије се наше опоштише,
С Турцима се кољу и ћерају,
Сваки себи добива поштење!
Ми сједимо, ништа не чинимо,
Да нахију нашу подигнемо
И крајину турску помутимо,
Одметнимо широке Понаре,
Па Вуковце и другу крајину;
Пандурице турске разуримо,
Које сједе на Аџове врбе,
Ка' и што смо проклету Врањину."
Тад војвода ријеч бесједио:
"Бе аферим, цеклински сердаре!
Ја се јесам давно зафалио,
На Цетињу моме господару,
Да похарам сву турску крајину
До Мораче, ријеке студене,
Б'јеле куле на Аџове-врбе,
И пос'јећи цареве пандуре
И њихова добра арамбашу,
Алил-агу Копилићевића,
И разурит' турске карауле,
Али моју изгубити главу!"
Тад војвода на ноге скочио
И за њиме три сердара млада,
Три сердара војску покупише,
Па Вуковце село уватише,
Притискоше широке Понаре,
Попалише турске карауле,
Ударише на Аџове-врбе,
На Алила Копилићевића,
На његове тврде карауле
И његово стотину пандурах;
Од кулах је притворио врата,
Па соколи турске витезове,
Често гађе из бијеле куле,
Око куле бије Црногорце.
Ма да видиш ријечке јунаке,
Кулама се прикопају близу,
Често гађу на пенџер од кулах
И на турске пушкарице честе;
Ал' се брани Копилићевићу,
Не да себе и бијеле куле,
Но соколи Арбанасе љуте.
Кад то виђе војевода Петро
Са његова добра три сердара,
Па овако Петар бесједио:
"Ти сердаре, Средановић Ђуко!
Узми хитрих дванаест момаках,
У црну се лађу увезите,
Хајде брже на Додоше равне,
Довези ми топа зеленога
Из фортице књаза свијетлога,
Докле сване и сунце огране,
Да си с топом на Аџове-врбе.
Ја ћу нашу одмакнути војску,
Јер Турцима ништа не можемо;
У куле су Арнаути љути,
А на Жабљак цареве лубарде,
Не дају ни ока отворити,
А камоли куле приватити;
А други топ на Панџуљу спреми,
Нека бије града жабљачкога,
Нека смете у Жабљаку Турке,
Да Алилу индат не доходи."
У млађега поговора нема,
Брзо пође, а још брже дође,
Све нареди што војвода каже,
Док ујутру јутро освануло,
А Алилу на зло, ако бог да!
Њега зове Средановић Ђуко:
"Предај ми се, турски капетане,
Јер сад видиш, да си погинуо!
Ако ли ми вјеровати нећеш,
Послаћу ти јабуку од злата,
У твојојзи затвореној кули,
Још је скупља, ма да је од злата."
То изрече, упали лубарду,
Прошика му пребијелу кулу,
Два пенџера сердар начинио
Без мајстора, тамо и овамо;
Опет зове Копилићевића:
"Држ' се добро, Копилићевићу!
Знај, да ћеш ме брзо замолити."
Са Жабљака пукоше лубарде
На војводу и његову војску.
И сердара Средановић Ђука;
Мало поби, а много не траја,
Док с Панџуље пукоше лубарде,
На тврдоме граду жабљачкоме,
Стаде ломит' по Жабљаку куле,
Стаде писка булах и кадунах,
Сметоше се турске тобџибаше,
Ма не смета Средановић Ђуко
И јунаци Ријечке нахије,
Но Алилу кидисаше живо:
С једне стране топовима туку,
С друге стране лагум поткопају;
С треће стране јуриш беспрестанка,
Виђе Алил да је погинуо,
Па он зове три српска сердара
И војводу што је њима глава:
"Аман те ми мало, Црногорци!
Ја ћу вама на аман изаћи,
Предаћу ви кулу и оружје;
Ја знам добро ријечке главаре,
Колико сте добро за јунаштво,
Толико сте вјерни и поштени,
Мојој глави ништа бити неће,
Као што сте јуче учинили
У Крњице, крваву крајину:
Уватили Хота Асан агу
И са њиме војске шест стотинах
И главаре од Скадра бијела;
Нијесте му муке задавали,
Нити сте му образ оштетили,
Но се данас по Цетињу шета;
И ја ћу се предат', Црногорци!"
Па од куле отворио врата,
Те изиде међу главарима
И изведе дружину уздану;
Главарима предаше оружје;
Што му друштво бјеше изгинуло
У његову ојађелу кулу:
Четрдесет и четири мртва,
А шездесет у ропство предаде.
Црногорци узеше оружје,
Царске куле редом запалише,
Повезано робље одведоше
На Цетиње своме господару,
Па књаз таку заповијед даје,
Те Турцима руке попуштише.
Код Асана ставише Алила,
Да духана пуше из комуна.
То је било, истина је било
Ја сам био на Везац планини,
Ту сам био и очим' видио.