уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Медуну у Кучима

(1862 год.)
Цмили нешто горе у планини:
Ал' је змија, ал' бијела вила?
Ал' је орај поломио крила?
Али соко пилад погубио?
Нит' је змија нит' бијела вила,
Нит' је орај поломио крила,
Нити соко пилад погубио,
Него Србин из кучке крајине,
Скрај Медуна, града бијелога,
Војвода Миљановић Марко;
Ево има четири године,
Откад Куче Турци похараше,
Турцима се Кучи предадоше,
И крваву сабљу пољубише,
Ма не хоће војвода Марко,
Сам се држи при Кому планини,
Собом нема друга ни једнога,
До сокола Станојевић Јоша.
Бије Турке, никад не престаје,
Од Медуна докрај Подгорице,
Четрдесет главах откинули,
И то им се мало учинило,
На се мећу турачке хаљине,
Шетају се по Зети пространој
И лијепој шехер Подгорици;
Турски иду, а турски говоре,
А по турски повезали чалме,
По турски су сабље припасали,
По граду их нико не познаје;
Док удари акшам и јација,
Тад по једну посјекоше главу,
Па је носе Кому на планину.
То трајало четири године,
Док погибе Станојевић. Јошо,
Сам остаде војевода Марко,
Мисли јунак шта ће од живота;
Све мислио на једну смислио,
Оде Србин преко Горе Црне
Докле дође на поље Цетиње,
Пред својијем Николајем књазом,
Па се књазу смјерно поклонио,
Љуби њега у скут и у руку,
Пита њега црногорски књаже:
"Оклен си сад, кучки војеводо!
Зар нијеси поша' код Тураках,
Ка' остали сви кучки главари?"
А војвода књазу одговара:
"Слушај добро, драги господаре!
Ја нијесам био у Тураках,
Нити ћу се предати Турцима,
Док је моја на рамену глава;
Ево има четири године
Како се сам бијем са Турцима;
Са мном нема друга ни једнога,
До сокола Станојевић Јоша,
Јуче ми је Јошо погинуо,
Под гиздавом варош Подгорицом!
Сад сам оста', без нигђе никога
Од кучкога рода жалоснога!
Ал' те молим, драги господаре!
Да ми подаш неколико војске,
То Пиперах и Братоножићах
И сердара Пилетића Јола,
Да ударим на Медуну граду,
И попалим турске карауле;
Од Медуна до Зете простране,
И крваве варош Подгорице
Биће Кучи, ђе и моја глава."
Али књаже њему одговара:
"О војводо, Миљановић Марко!
Сад не могу да ти индат дајем,
Ево има по године данах,
Ка' се бију Катуњани млади
И Брђани, соколови храбри,
По границах од Херцеговине.
Они рају бране од Тураках;
А знаш шта је на Крњице било,
На Крњице и тврде Понаре?
Ту и данас нашу војску кажу:
Још, чујеш ли, што се тамо ради
У зенђилу Васову нахију
На сокола војводу Миљана,
На Миљана и Васојевиће,
Двије паше са двадес'т хиљадах?"
Ал' војвода од њег' не отступа,
Него боље при њему приступи,
Па га љуби у скут и у руку:
"Ја ти много и не тражим војске,
Но Пипере и Братоножиће,
И подај ми два топа огњена,
Па што бог да и срећа јуначка!"
Књаз му више ни зборити неће,
Но му даде два топа огњена,
И Врбицу Маша капетана,
И његово двадесет тобџијах
И сердара Пилетића Јола,
И за њиме хиљаду момаках;
Отидоше право на Медуну.
Кад војвода на Медуну дође,
Према града намјести лубарде
И четири стотине момаках,
Да чувају града и капију,
Па војвода своју браћу зваше:
"Ђе сте, Кучи, моја браћо драга?
Ви сте овђе начинили града,
И фортице докрај Подгорице
Турци су их војском попунили,
А ја ћу их ватром опалити,
Али моју главу изгубити!
Ко ће са мном, нека иде за мном
На крваве турске карауле!"
Кад га јадни Кучи разумјеше,
Сви весело на ноге скочише
И на куле турске ударише,
Девет кулах на јуриш узеше
Од Медуна докрај Подгорице,
И свакоју огњем изгорјеше;
Три стотине главах пос'јекоше,
А стотину робах заробише,
Послаше их на Цетиње равно
У тамницу свијетлога књаза.
Сједи сердар Пилетићу Јоле,
Код њега је петнаест стотинах,
Листом Кучи и Братоножићи,
И Пипери на гласу јунаци,
Бије града два мјесеца данах,
Ма се бране цареви низами,
Жестокијем огњем из пушаках,
Из пушаках и из лубарадах.
То зачуо Черкез Абди-паша,
Ал' је Черкез рода јуначкога,
Те он справи Скадране јунаке
И низаме цара од Стамбола,
До дванаест хиљадах војниках,
А пред њима старца Осман пашу,
Да на Куче он поведе војску,
Да рашћера Куче и Пипере,
Да избави града медунскога,
И низаме цара од Стамбола;
Осман му се дивно поклонио,
Па отиде и доведе војску,
Један дио на Фундину тврду,
Други дио преко Орахова,
Трећи дио на Коће[1] проклете,
Што немају вјере ни закона,
Ни клањају, ни бога познају,
Ни познају бога ни закона,
Ни у Риму папу великога.
Дочека их протопопе Ђоко
На Затребач на село крваво:
Бој се бије, нигда не престаје,
Ту се прва пролијева крвца;
Друга војска на Коће крваве,
Око куле Марашевић Аса;
Ту се бије протопопе Зеко,
Око њега кучки соколови;
На Фундине, на бијеле куле,
На бијеле куле Рашовића
Велика је сила навријела,
На Пипере, крваве јунаке,
Бој се бије, нигда не престаје;
Ту се прва пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах!
Ту се ломе мачи и анџари
И од живе ватре џефердари!
Мало Србах, а много Тураках;
Соколи их Пилетић сердаре,
Па дозива братучеда свога,
Капетана Пилетић Максима:
"А, Максиме, мој соколе сиви!
С'јеци Турке докле махат' можеш.'
Међу њима војевода Марко,
Он сијече и разгони Турке,
Не стиди се цара ни везира,
Ни Османа, паше царевога;
Гину Турци, гину Црногорци!
Већ је мука одољела жива!
Нестаде им праха и олова;
Узмакоше натраг Црногорци,
А за њима кидисаше Турци,
Са три стране нагло навалили,
Стадоше се код тврда Медуна,
Код Врбица Маша капетана
И сердара Радовића Блажа;
На њих Турци нагло навалише,
Из града се они отворише,
На топове јуриш учинише,
Ма тобџије, храбри соколови,
Бранише се, што су били кадри,
Док им траја праха и олова,
А већ су их околили Турци;
Оставише зелене топове,
А за оштра гвожђа прихватише,
И кроз Турке јуриш учинише,
Док топови у крв остадоше,
А Медуна Турци освојише;
Осман паша на Медун изађе,
Па дозивље Пилетић сердара:
"О сердаре Пилетићу Јоле!
Кажи право, тако био здраво!
Колико си војске изгубио
У овоме боју крвавоме?"
А Јоле му право казиваше:
"Осман пашо, турски капетане!
Кад ме питаш, право да ти кажем,
Од моје је војске погинуло,
Сто и тридес'т на мртво јунаках;
Међу њима два сокола сива:
Пилетићу Максим капетане,
И од Кучах протопопе Зеко;
У рају им починуле душе,
Јер су живот за поштење дали!
Три стотине има рањениках;
Више жалим два топа огњена,
Него наше посјечене главе!
Ал' ме ш њима прекорити нећеш,
Није ми их мајка направила,
Ни љубовца у дар донијела,
Но сам ти их скоро задобио
На Граховцу, ползу крвавоме,
Када турску пос'јекоше војску.
Но, Турчине, аманет ти тешки!
Кажи право, свечеве ти браде!
Је ли теби ико погинуо
Од нашега боја јуначкога?"
Турчин бјеше, за бога хајаше,
И за браду свеца његовога,
Па му право по истини каже:
"На мртво је шеснаест стотинах;
Рањенијех има три хиљаде;
Ма не жалим нашу многу војску,
Кад задобих два топа огњена,
Нашег цара, мога господара,
Да се ш њима не диче каури,
Ја се могу ш њима похвалити
И Медуном градом бијелијем."
А вели му Пилетићу Јоле:
"Каменом се похвалили Турци!
Кад толико остависте меса
На Фундини и на Орахову
И на Коће издајно кољено!"
То је било, истина је било.
[1] Племе римске цркве

Нема коментара:

Постави коментар