уторак, 20. септембар 2011.

Бој на Ништицама

(1862 год.)

Шетњу шета црногорски књаже
По равноме Пољу Цетињскоме,
Око њега дванаест војводах;
О свачему зборе војеводе;
А највише зборе за јунаштво,
Но говори Петровићу књаже:
"Фала богу, моје војеводе!
Ево сада по године данах,
Откако се бију Црногорци
Са Турцима по Херцеговини
И питомој земљи Албанији,
Ја свуд чујем муње и громове,
Ђе но пуца и ђе одлијеже!
Отсвуд срећни долазе гласови,
Не могу ви свуда спомињати,
Као што би у Крњице тврде
Од Асана, хотскога главара;
Али што би на пољу Рудешу,
На Рудешу и Васојевиће
Од Миљана с пашом Селим-пашом
И остале различне бојеве;
Ја се надам срећи и поштењу,
Ако бог да и богородица!
И лијепа срећа црногорска!"
Војводе се сви пред књазом фале,
Колике ће који пос'јећ' главе;
Но се књазу очи отискоше
Широкијем Пољем Цетиљскијем,
Док угледа црногорско момче,
Које бјеху ране допануле:
Носи десну у лијеву руку,
А лијеву о грлу бијелу,
Вас у црну огрезнуо крвцу;
Право иде своме господару,
Господару, књазу Николају,
Па он књазу божју помоћ зваше,
А књаз њему ријеч одговара:
"Да си здраво, млади убојниче!
Видим да си с крваве пољане,
Газио си неђе ватру живу,
И бог да зна до тебе самога,
Је ли ико ту жив остануо!
Но ми причај што гођ, убојниче!"
Али момче тако проговара:
"Да си здраво, драги господаре,
Јуче смо се поклали с Турцима
У крваву Дугу од Никшићах
С Дервиш-пашом и силом његовом:
Три стотине и шездесет више,
Што турскијех главах пос'јекосмо,
И двадес'т им живих ухватисмо,
Којијема живот опростисмо;
Узесмо им два топа огњена
И велику турску џебеану;
Нас шездесет у боју погибе;
Међу нама три сокола сива:
Сердар Шћепан с Бањанином Ђоком
И соколом војводом Илијом!"
Када књаже њега разумио,
Жали књаже Ђока и Шћепана
И сокола војводу Илију,
Као десну из рамена руку,
Па погледа све војводе редом
И овако њима проговара:
"Збиља смо се с царем завадили?
Ваља се бит' ш њиме до једнога!'
Кад то чуо Петар војевода,
Добро жали три сокола сива,
Па се моли своме господару:
"Подај мени неколико војске,
Ја ћу поћи на Херцеговину,
И потражит' пашу Дервиш-пашу,
Покајаћу Ђока и Шћепана
И сокола војводу Илију,
Који су се осветили сами
И још многе Србе од Косова."
Књаз му даде неколико војске,
Оде Петар на Херцеговину;
Док изиђе у Дугу крваву,
Код њега се окупила војска
До четири хиљаде момаках,
Катуњанах и Бјелопавлићах.
Глас допаде Петру у ордији,
Да се Дервиш с Гацка отиснуо
Са двадесет хиљадах Тураках,
Хоће ходит' низ Дугу крваву
Бијеломе граду никшићкоме.
Ондар Петар поредио војску!
С једне стране Бошковића Баја
И Никића Тока капетана
И за њима хиљаду Брђанах;
С друге стране братучеда свога,
Капетана Машановић Станка,
Са соколом војводом Јованом
И соколом војводом Антом
И за њима мрки Катуњани;
Један дио себи оставио,
Па дружини ријеч говорио:
"Слушајте ме, браћо Црногорци!
Немој који пушку истурити
На далеко Турке поплашити,
Да га мојом не пос'јечем ћордом!
Ја ћу знати, кад ћу започети."
Па отправи арамбашу Пека
Ш њим момаках четири стотине
Код Ништице у гору зелену,
Да за њега Турци и не знају;
Утолико наљегоше Турци,
Под јелама сједе Црногорци,
Док се гора напуни Тураках,
Онда викну Петар војевода:
"А на ноге, моји соколови!
Дошле су ни утве златокриле,
Саме су ни главе донијеле!"
Па опали везену шишану,
Зацикташе српски џефердари
Око друма са обије стране,
Сметоше се у планини Турци,
Кидисаше мрки Црогорци!
Ко ће први почет' с'јећи главе?
Понајпрви арамбаша Пеко,
Баш са другах четири стотине
Озринићах, као мрка вука;
Он Турцима узмакнути неће,
Понајпрви помијеша војску:
С друге стране војвода Јоване
Са војводом Даковићем Антом
И соколом Станком капетаном;
С треће стране Бошковићу Бајо
Са Никићем Током капетаном
И за њима хиљаду Брђанах;
А с четврте Петар Вукотићу,
Војвода од књажеве гарде,
Голу носи у рукама ћорду,
А нагони своје на јунаштво;
Бој се бије, нигда не престаје;
Гину Турци, гину Црногорци;
Ту се ломе мачи и анџари
И од живе ватре џефердари;
Ту се кољу љетњи дан до подне,
Док Турцима мука одољела,
Утекоше уз Ништице равне,
На томе су боја раздвојили.
Па војвода сједе на разбоју,
Те главаре себи сазиваше
И њихову свуколику војску,
Ту погибшу браћу избројише:
Пет стотинах мртва и рањена,
Што у боју томе остадоше;
Док стадоше бројит' турске главе:
Три хиљаде и седам стотинах,
А рањене ни бројити нећу;
Још су много узели шићара:
Ту хиљаду коњах уграбише,
Под седлима и под ратовима
И велику турску џебеану.
Ту су Срби шићар дијелили,
Свакојему другу поједнако,
Најбољему, као најгорему,
А погибшу браћу укопаше,
Рањенике дома отправише.
Онда Петар ситну књигу пише
Једну шаље на поље Цетиње,
Господару Николају књазу,
Све му што је и како је каже,
Ка' је дивно попратио Турке,
Још му посла два хата крилата
И тридесет и седам сабаљах,
Што носаху баше и бимбаше;
Па војвода другу књигу пише,
Па је шаље Гацку широкоме
На Дервиша пашу царевога:
Знаш, Дервишу, не знали те људи!
Да ја жалим Ђола и Шћепана
И сокола војводу Илију,
Које си ми скоро изгубио,
Кад остави цареве топове:
Они су се осветили сами.
И ја сам их јутрос покајао;
Дервишу се, немој преварити,
Кад избројиш на тефтеру војску,
Ни тражит' их по овој планини,
Ја сам ти их данас избројио:
Три хиљаде и седам стотинах,
Што осташе на равне Ништице,
Освета је ово, потурице!
Још ти дајем божју вјеру тврду,
Чекаћу те у ове планине,
Да без крви Дугу не пасајеш!"

Нема коментара:

Постави коментар