Погибија три српска сокола

(1862 год. у Дуги)

Турска се је војска сакупила,
Баш на Гацко под Ченгића кулом,
Код Дервиша паше царевога,
Има војске дванаест хиљадах;
Гони Турчин тајин и коморе,
Да доћера граду никшићкоме,
Па он узе шест хиљадах војске,
Ш њима иде низ Дугу крваву;
Собом води убојне топове,
Гони силни тајин у Никшиће.
Здраво бјеше Дугу прегазио
И доћера тајин у Никшиће,
Пак се опет у Дугу поврати,
Ш њим је војске пуно шест хиљадах.
Вози Турчин убојне топове,
Јер се боји од Црногорацах.
То виђели до три побратима:
Једно бјеше сердаре Шћепане,
Друго сердар Бањанине Ђоко,
Треће бјеше војвода Илија,
Црногорски страшни мегданџија,
Са сердаром Николићем Шогом;
Ш њима има три стотине другах.
Рече соко војвода Илија:
"Слушајте ме, оба побратима,
И сва моја дружино уздана!
Ја бих данас, да им ударимо
На Дервиша и његову војску,
Нек' је у њег' војске шест хиљадах,
А у нас је триста соколовах.
Кад зацикте наши џефердари,
Кад се стану преметати Турци,
Смутиће се по гори зеленој,
Оставиће зиле и борије
И њихове убојне топове."
Онда рече сердаре Шћепане:
"Не, војводо, ако знаш за бога!
Нас је мало, а Тураках много,
Лудо ћемо изгубити главе."
Онда рече војвода Илија:
"Чуј, сердаре и дружино редом!
Ја ћу данас уд'рити на Турке,
На Дервиша и његову војску
И његове зелене топове
Да бих знао, е ћу погинути!"
Што је река', није преварио,
Око пута поредио друштво:
По двојицу и по четворицу,
По петину и по десетину;
А он сједе са три побратима
Накрај друма, под зелену јелу,
И дружини ријеч бесједио:
"Немој који пушку истурити,
Док не пукне мога џефердара
На Дервиша, пашу царевога,
Нека друмом пропасају Турци,
Ја ћу знати, кад ћу започети;
А Дервиш ће бити с топовима,
Ђе ј' највиша снага од Тураках."
Превари се, жалосна му мајка!
Па уз Дугу најавише Турци:
Дервиш мину у прву дружину,
А топови у средњу дружину.
Све их пази војвода Илија,
Многе Турке броји џефердаром,
Намјера му нанијела била
Из Мостара Диздаревић Салка,
Вас у срму и у чисто злато
На ђогату, ка' на горску вилу;
Голу носи у рукама ћорду,
А све иде на према топовах.
Он помисли, да је Дервиш паша,
Војвода га гађа џефердаром,
Он га гађа и погоди дивно
Ниже феса у чело бијело:
Сломио му чело под саруком.
Паде Турчин низ коња ђогата,
Из рука му испанула ћорда,
А притрча војвода Илија,
Па му бритку уграбио ћорду,
И русу му посијече главу.
Кад то виђе сердаре Шћепане,
Са сердаром Бањанином Ђоком
И сердаром Николићем Шогом,
Једанак им пукли џефердари.
То виђела дружина уздана:
Зацикташе танки џефердари
Око друма са обије стране,
Сметоше се по планини Турци,
А гоне их мрки Црногорци;
Три сердара с војводом Илијом
Јесу бритке сабље повадили,
Па сијеку и разгоне Турке;
Док топове Турци оставише,
А Илија на топове дође
И на турску силну џебеану;
Сердар Шћепан разагони Турке
Са сердаром Бањанином Ђоком
И остали мрки Црногорци;
Ђе је среће, има и несреће:
Пуче танка пушка од Тураках,
И погоди сердара Шћепана
Под калпаком у чело бијело,
Ни жива га земља не дочека!
А нека га, већ му не пуцала,
Која уби онакога змаја!
Сердар Ђоко уставит' се неће,
Но сијече и разгони Турке.
Пуче друга пушка од Тураках
И погоди Бањанина Ђока
Посред пуца, ђе му душа куца,
Ни жива га земља не шчекала!
А нека га, већ му не пуцала!
Но Илија узмакнути неће
И уз њега љути Црногорци,
С Турцима се бију и ћерају:
Гину Турци, гину Црногорци,
Пролама се зелена планина.
Опет пуче пушка од Тураках
И погоди војводу Илију,
Живо му је срце понијела!
Ал' се опет бију Црногорци,
Соколи их Николићу Шого,
Док и њега ране допадоше,
На томе су боја раздвојили.
Ту погибе војвода Илија,
Са његова оба побратима,
И сувише шездесет момаках
Од ваљане наше Горе Црне;
Црногорци, као соколови,
Ту погибшу браћу укопаше;
Ондар турске главе избројише:
Три стотине и шездесет више,
И двадесет живих ухватише,
Којијема живот опростише,
И царева два топа огњена
И велику цареву џебану;
И ту Срби шићар заробише:
Доста коњах, руха и оружја
И жутијех енглескијех лирах
Бе аферим, наши витезови!
Иако сте тако изгинули,
Ви сте роду славу направили!
А, Дервишу, срамота те била!
Што остави цареве лубарде.
И толике пос'јечене главе!
Са чим ћеш се цару пофалити?
Која те је сила наћерала?
Је ли било према теби војске?
Ал' нека знаш, царев капеџија!
Јунаци су бољи Црногорци,
Него твоји Османлије Турци.
Ти, Илија, са два побратима,
И са твојом погибшом дружином!
У рају ви починуле душе,
Јер сте живот за поштење дали
И лијепо име црногорско:
Ваше ће се име спомињати
Докле тече сунца и мјесеца