уторак, 20. септембар 2011.

Бој у Врањини

(1861 год.)
Пиле вино цеклинске газије
На Ријеку у пјану механу,
У механи Јовићевић Луке,
Међу њима Саво капетане;
То је сердар од равна Цеклина;
А кад били у највише пиће,
Ал' ево ти два добра јунака
Од Врањине, жалосне крајине:
Једно ти је Ђуракићу Саво,
Друго јунак Марковићу Коле,
Пак сердару бож'ју помоћ зваху:
"Бож'ја помоћ, цеклински сердаре!'
А сердар им бога приватио,
Код себе им мјесто начинио,
Па им сердар даје пити вина.
Но говори Ђуракићу Саво:
"О сердаре, од крајине главо!
Ви сједите и вино пијете,
А ми смо ти муке дочекали,
Од зулума и од зулумћарах,
Од Тураках, царскијех војниках.
Турци нама сваке јаде раде,
Фортице су начинили тврде,
Па фортице војском попунили,
Има више од триста Тураках,
У Лесендру и селу Врањини;
Све бисмо им јаде опростили,
Докле нашу разорише цркву
И манастир код бијеле цркве;
Направили цркву за казерму;
У њој сједе цареви низами;
То нам вјера поднијет' не може,
Ни можемо ово претрпљети,
Сви да ћемо главом погинути!
Но нам индат, ако знаш за бога
И за нашу цркву православну!"
Кад то чуо сердар од Цеклина,
Овако је ријеч бесједио:
"Хајд'те збогом, браћо Врањинаши!
А ја пођох на поље Цетиње,
Господару кнезу Николају:
У њега ћу изан[1] извадити,
Пак ћу доћи у Додоше равне
И довести Ријечку нахију;
Отлен ми је понајближе доћи,
И превести преко воде војску,
Да ударим на царске паланге;
Ви ћете ми у сретање доћи
И довед'те Ђуровић Грујицу,
Јер без њега не преводим војску,
Преко воде студене Мораче."
Онда сердар на ноге скочио,
Па појаха претилога вранца,
Пред њим иду цеклински главари,
Па кад сердар на Цетиње дође,
С главарима пред кнеза изађе.
Сви кнежеву пољубише руку,
Па сам сердар говорити пође:
"Николаје, црногорски кнеже!
Многесу ми додијале даве
Од Врањине и од Врањинашах,
Сада су им потурчили цркву,
И у цркву турили низаме;
Друге двије у Врањини куле,
А куле су пунане Тураках;
Колико је зулум одолио,
Они ће се поклати с Турцима;
Ма залуду, кад их помоћ' неће:
Њих је мало, а Тураках много,
Подавиће сиротињу рају.
Ако ћеш им изан допустити,
Ја им могу бити у индату
Са хиљаду Ријечке нахије,
Сваког часа, а сваког сахата."
Жао кнезу сиротињу љуту,
А кад зачу за бијелу цркву,
Изан даје, а справи сердара
И главаре Ријечке нахије,
Па овако њима проговара:
"Хајд'те збогом, моји соколови!
Па браните рају од Тураках,
Карауле турске попалите,
Цареве низаме дос'јецнте
И бијелу оперите цркву,
Оперите водом, али крвљу!
То је свети тамјан јунацима!"
Оде сердар и за њим главари,
Пак су успут покупили војску,
Док дођаше у село Додоше;
Ту је сердар с војском починуо.
Ал ево ти Ђуракића Сава
Са два мила своја побратима,
Ка' што му је сердар наредио;
Па по ноћи навезоше војску,
На Морачу, студену ријеку,
Навезоше, па је превезоше,
У Врањину село уљегоше;
Тек дођоше, џењак заметнуше,
По селу се с Турцима побише,
Док им тридес'т главах посј'коше!
Утекоше, па се затворише,
Па се бране огњем из пушаках:
Гину Турци, гину Црногорци;
Ма залуду, кад им не помага:
Црногорци, соколови храбри,
Кулама се примицају близу,
Натурују студено камење
На пенџере и на пушкарице,
На шљемена пребијеле куле,
Поломише ћерамиде жуте.
Ал' су Турци одвише јунаци:
Осман-Кука међу њима глава
Слободи их, те се не предају,
Но се бране огњем из пушаках.
Кад то виђе Јовићевић-Саво,
Он покличе богом побратима,
Капетана Голубовић-Станка:
"А напријед, Станко капетане!
Ђе су твоји храбри Љуботинци?
Ти отуда, ја ћу одовуда,
Навалимо сламу и сијено,
Да у куле запалимо Турке,
Е се љуто из затвора бране;
Убише ми сада капетана,
Из Доброга Радонића Ника,
И још неке момке и јунаке."
Тада Станко јуриш учинио,
А за њиме храбри Љуботинци;
С друге стране сердар од Цеклина
И за њим су цеклинске газије!
Навалише сламу и сијено
На жалосне турске карауле,
Навалише, па их запалише;
Док стадоше падати угарци.
А из куле искакати Турци.
Хватају их мрки Црногорци,
Свакојему пос'јекоше главу.
Осман-Кука, скадарски газија,
Не шће изић' из бијеле куле,
Да се ш њиме Србин не наслади,
Са његовом главом и оружјем,
Но изгорје у бијелу кулу.
Кад свршише турске карауле,
Онда сердар повратио војску,
Па погибшу браћу избројио,
Ал' су њему двадес'т погинули,
А тридес'т је ранах допануло.
Поче бројит' мртве турске главе:
Сто и тридес'т и више четири,
Што бацише онђе пред сердаром.
Нека знаду Турци Анадолци,
Што су наши љути Црногорци,
Јере су се они потежили
Из равнине из Анадолије
До нашијех крвавијех кршах,
Да чувају цареву границу
И цареве тврде карауле;
Ками ће их они сачувати,
Код нашијех крвавијех кршах,
Од нашијех добријех јунаках;
А други се потежити неће,
Који би зна' како им је било.
[1] Изан, турска ријеч; српски - допуштење.

Нема коментара:

Постави коментар