Мирко Петровић - Његош

Мирко Петровић - Његош

Бој на Шаранцима 

 

Ратовање Омер-паше на Црну Гору *

Бој на Мартинићима

 

Бој на Новом Селу

 

Бој у Кити и погибија Салик-паше

 

Бој на Пресјеци у Дуги

 

Ударац на град никшићки

 

Бој на Понарима

 

Бој на Медуну у Кучима

 

Бој на Ништицама

 

Бој у Васојевићима и погибија Селим-паше

 

Погибија три српска сокола

 

Бој на Крњицима

 

Бој у Пиви

 

Бој на Забрђу у Пиви

 

Бој на Колашину

 

Бој на Пилатовцима 

 

Ударац на Турке на Кусињу

 

Ударац на Турке у Дуги

 

Бој у Врањини

 

Бој у Коловозу

 

Четовање Јована Лучића

 

Освета Јока Јовићевића

 

Бој на Колашину

 

Бој на Зупцима

 

Освета попа Радосава

 

Погибија Бећка Аџиманића

 

Почетак буне у Дробњацима

 

Погибија Ђулек-бега у Дуги

Бој на Шаранцима

Бој на Шаранцима

Ратовање Омер-паше на Црну Гору *

Бој на Мартинићима

Бој на Новом Селу

Бој у Кити и погибија Салик-паше

Бој на Пресјеци у Дуги

Ударац на град никшићки

Бој на Понарима

Бој на Медуну у Кучима

Бој на Ништицама

Бој у Васојевићима и погибија Селим-паше

Погибија три српска сокола

Бој на Крњицима

Бој у Пиви

Бој на Забрђу у Пиви

Бој на Колашину

Бој на Пилатовцима

Ударац на Турке на Кусињу

Ударац на Турке у Дуги

Бој у Врањини

Бој у Коловозу

Четовање Јована Лучића

Освета Јока Јовићевића

Бој на Колашину

Бој на Зупцима

Освета попа Радосава

Погибија Бећка Аџиманића

Почетак буне у Дробњацима

Погибија Ђулек-бега у Дуги

Бој на Шаранцима

(1862 год.)

Бијела је кликовала вила
Сврх Јаблана зелене планине,
Зове вила у племе Шаранце
Кнежевића Јоксим капетана,
Ал' Јоксима дома не бијаше,
Већ се од'зва Јоксимова љуба:
"Шта је, вило, богом посестримо?
Дома није мога господара,
Но је поша' у Брда широка,
Ђе се бију двије силне војске,
Ено има по године данах,
Једно турска, друго црногорска."
Онда вила њојзи бесједила:
"Зло да ти је, Јоксимова љубо!
Јутрос ће ти ударити Турци,
Турска ћеш се назвати робиња,
Кад Јоксима у Шаранце нема."
Али млада вили одговара:
"Мучи, вило, бољела те глава!
Не бојим се млада од Тураках,
Док су ова брда и планине,
Ми имамо добријех јунаках,
Који знају дочекати Турке:
Од Шаранах Радуловић Рада,
Перјаника свијетлога књаза
И сокола Зејаковић Сима,
И витеза Шарчевића Риста,
И Закића Бећка стотинаша
И старога од Алуге Зука
И са њима двјеста Шаранацах;
А доће ни у помоћ Језерци,
Соко сиви, Глушчевићу Мићо,
Са соколом Шибалиом Живком,
Који знаде ошибати Турке,
Као што се јунак научио."
Онда млада у чардаку мину,
Ту находи два своја ђевера,
И сокола Радуловић Рада
И старога Кнежевића Марка.
Ђе се хладно испијаше вино,
Па им поче каживати млада,
Што јој рече са Јаблана вила.
Онда Раде на ноге скочио,
За Језерце тај час отправио,
А Шаранце браћу окупио,
Па им каже, да ће уд'рит' Турци,
У брзо се Срби окупише,
До четири стотине момаках,
Које бјеше Јоксим оставио
На бродове покрај Таре хладне,
Да чувају ћенар и крајину;
А када се Срби искупише,
Међу собом зборе и говоре,
Бога моле, да Турци ударе:
"Да видимо ко ће бољи бити,
Ко ли више главах откинути."
У ријечи, у које бијаху,.
Преко Таре Турци прегазише,
Турске војске има шест хиљадах;
Пред њоме су добре поглавице:
Од Мостара Алај-беговићу,
Што је глава над цијелом војском,
С капетаном Амзом Мушовићем
Од тврдога Колашина града;
Асан-Дрнда на коњу гаврану
И остале турске поглавице,
Који знају с војском управљати;
На шаранска села ударише,
На бијеле куле Кнежевића,
Наше куле ватри предадоше,
Још не пуца пушке ни лубарде,
Нит' се тржу оштри јатагани,
Онда Турци с коњах починуше
Под жалосну Јоксимову кулу,
За коју је црвен пламен свезан;
Веселе се турске сератлије,
Пуцају им сјајне кубурлије,
А све зову Кнежевића бана:
"Ђе си, Влаше, што не браниш кулу?
Они мисле да нико не види,
То виђоше наши соколови,
Па на двоје раздвојише друштво,
И на Турке сложно ударише:
С једне стране Радуловић Раде
Са старијем од Алуге Зуком
И за њима двјеста Шаранацах;
С друге стране Глушчевићу Мићо
С побратимом Шибалиом Живком
И за њима двјеста Језерчанах;
Па једанак на Турке уд'рише,
Поћераше Турке низ Руданце,
Ћерајући Турке сијекући,
Бој се бије, нигда не престаје,
Кликују се момци и јунаци;
Подну поља укочише Турци,
Боја бију, боја дочекују;
Млош Тураках, а мало Србаљах,
Ал' су бољи наши витезови;
Све погледа јунак на јунака,
Арамбаше сабље повадише,
Сташе турске прескакати шанце
Подно поља у равне Руданце,
А поред њих наши витезови,
И отолен пођераше Турке
Баш до Таре, ријеке студене,
Сијеку их и хватају живе
На хатима и под миздрацима;
Ту се црна пролијева крвца
Од Тураках и Црногорацах;
Ту се ломе мачи и ханџари
И од живе ватре џефердари,
Ко не гледа, казат' не умије,
Што се чини у равне Руданце,
Баш до Таре, воде валовите;
Докле Тару Турци пријеђоше,
А Срби се натраг повратише,
И погибшу браћу избројише:
Седамдесет и четири више,
Што на мртво у бој погибоше,
Међу њима од крајине крило,
Соко сиви Глучевићу Мићо;
Нека гину веселе им душе!
Јер су живот за поштење дали,
Па стадоше бројит' турске главе:
На број нашли дванаест стотинах,
Ту је глава Алај-беговића,
И Турчина бега Мушовића
И Турчина Селмановић Шиша;
Ту су главе седам Сијерчићах;
Ту је глава Мицановић Куја,
Што је нама много јада дао
И другијех агах и беговах;
Ту су Срби добро шићарили,
Доста главах, руха и оружја;
Носе турске ћурке и саруке
И с Тураках сабље и гадаре,
Па кад сташе шићар дијелити,
Изабраше два хата крилата
И најбољих дванаест сабаљах,
Отправише на поље Цетиње,
Николају Петровићу књазу,
И послаше Бећка стотинаша,
Да он каже, што је код њих било,
И како су поздравили Турке;
А књаз њима крсте и медаље
За њихову храброст и јунаштво.
А Шаранци, гнијездо јуначко,
И крваво турско разбојиште,
Вазда ће се ово спомињати!
Па стадоше шићар дијелити:
Свакојему другу поједнако
Најбољему, ка' и најгорему.
Сад се куну Турци на мунару
Да већ неће прелазити Тару;
А Шаранци погледују Росну,
Како ћемо прегазити Босну.

Ратовање Омер-паше на Црну Гору *

 (1862 год.)

* Велики војвода Мирко није хтио, да спјева пјесме за оне велике и жестоке бојеве, који се учинише у Бјелопавлићима од његова доласка у војску; тако и у Загарачу и у Љешанској и Ријечкој нахији зато, што је он, као главни управитељ све војске, лично војску предводио и голом сабљом у руци јуначки напријед јуриш чинио. Кад ми је ове пјесме за друге бојеве пјевао, ја га молих, да ми спјева коју пјесму и за оне бојеве, које је он лично чинио, али ми одговори ово: "Ја сам за себе не могу пјевати пјесме." Видјећи ја, да у овој књизи ни једна пјесма неће бити за те велике бојеве, напишем ову пјесму за жестоки и крвави бој на Расалиној Главици и умолим великога војводу, те ми допушти, да је приложим у ову књигу.

Н. Дучић.

На хиљаду и осме стотине
И шездесет и друге године
Азис султан диван учинио
И на диван господу скупио,
Све из реда паше и везире,
Па им 'вако султан бесједио:
"Турци браћо, паше и везири!
Има много доба и земана,
Откако смо из Азије дошли,
Два ђаурска цара погубили,
И трећега краља бугарскога:
Константина насред Цариграда,
А Лазара на пољу Косову,
Притискосмо њима оба царства
И краљевство краља бугарскога,
С Русима смо много војевали,
И на Беч смо негда ударали,
И свуда смо славу добијали;
Али знате, моја браћо Турци!
Од пространа царства Душанова,
Остала је ђаурска крајина,
А на име ломна Гора Црна,
Која нам је много јада дала
И многу нам војску погубила,
Турске мајке у црно завила;
Још је нико није похарао,
Ни под своју руку притиснуо;
Све бих јаде отсад опростио,
Но знате ли, није давно било,
На хиљаду и осме стотине
И педесет и друге године,
Наш падиша кад отправи војску
И Омера својега мушира,
Те удари на дин-душманина,
На Данила Петровића књаза,
Са стотину хиљадах Тураках?
Дочека га Петровићу књаже
И његови мрки Црногорци,
Те се ш њима клаше и ћераше
Три мјесеца од године данах,
И Омера грдна повратише,
И сву нашу војску рашћераше.
То падиши много жао бјеше
И много му јада задаваше,
Па је своју отправио војску:
На хиљаду и осме стотине
И педесет и осме године;
Отправио дванаест хиљадах
Све низамах бираних војниках,
А пред њима Кадри-пашу свога,
И сву Босну и Херцеговину;
Да удари ломној Гори Црној,
Не би ли је како прегазио
И ђаурску славу уништио,
Нашу браћу Турке покајао;
Дочека их Петровићу књаже
С братом својим војеводом Мирком,
Љутом змијом и дин-душманином,
И остали мрки Црногорци;
Три се дана клаше и ћераше
По Граховцу пољу маленоме,
Док Турцима мука додијала,
Оставише попете шаторе,
Међу њима убојне топове
И сву турску азну и џебану,
Утекоше главом без обзира,
Утекоше пут Клобука града:
Ками мајци, да могу утећи!
Што ћерају мрки Црногорци,
Што не лети, утећи им неће,
Што не лети, ни стићи их неће!
Од Граховца до града Клобука
Пос'јекоше Кадри-пашу млада
И ш њим војске дванаест хиљадах;
Одвезоше зелене топове
И с Тураках рухо и оружје
И сву турску азну и џебану,
То и данас на Цетињу кажу.
Наш се султан Абдул преставио
И мени је царство оставио,
На аманат, да ово осветим
Од душманске ломне Горе Црне.
Ал' ћу ове јаде осветити,
Али моје царство изгубити!"
Па дозива Омер-пашу старца,
Омер-пашу своју вјерну слугу,
Па му даде војске сто хиљадах
И даде му десет, дван'ест пашах,
Који ће му војску предводити
И вазда му у помоћи бити,
И справи га ломној Гори Црној,
Па му 'вако био бесједио:
"Чуј, Омере, моје поуздање!
Данило се скоро преставио,
Ал' је љута змаја оставио,
Љута змаја, књаза Николаја,
Након себе не грђег од себе;
Да управља ломном Гором Црном
И војује с нашом царевином,
Да поврати своју ђедовину,
Ђедовину, Иванбеговину,
Равну Босну и Херцеговину,
И питому земљу Албанију,
До Призрена, града Душанова;
А то за нас добра бити неће!
Но Омере, све моје уздање!
Води војску ломној Гори Црној,
Прегази је и огњем опали,
Женско, мушко, под сабљу окрени,
Да од врага не остаје трага;
Да ја могу мирно царовити,
Моју рају у ропству држати,
На срамоту ђаурској Јевропи!"
Кад је Омер ријеч разумио,
Смјерно се је цару поклонио,
Па се добро цару зафалио,
Црну Гору, да ће прегазити,
Николаја књаза ухватити,
И жива га у Стамбол послати;
На Цетињу кршлу оградити,
А поред ње џамију дигнути;
Но не рече Турчин, ако бог да,
Као што му ни помоћи неће.
Омер-паша разд'јелио војску:
Једну даде Дервишу муширу
И Салику паши командиру,
Да прокрче Дугу и Голију,
Па да иду право низ Повију,
Баш у Брда у Бјелопавлиће;
Другу даде паши Салик-паши,
Да удари на Васојевиће;
Трећу даде Черкез Абди-паши,
Да он иде на Брда широка.
С Черкезом је педесет хиљадах
И сувише убојни топови
И велика азна и џебана.
Омер сједи у Скадру бијелом,
Абди-паша у Спужу крвавом.
То сачуо Петровићу књаже,
Самодржац и славни витеже,
Који но се препанути неће
Од толико силе и ордије
И цијеле турске царевине;
Већ отправља војску и војводе;
Понајприје војводу Миљана
У нахију, у Васојевиће,
Да он чека Селик-пашу млада,
И да с њиме дијели мегдана;
А отправи један дио војске
И војводу Петра Вукотића,
Милог таста с Чева поносита,
Да он чека Дервиш пашу силна
На крајини од Херцеговине;
Из друге ћеш пјесме разумјети,
Како ће се тамо дочекати
И крваве бојеве учинит'.
Него да ти за Абдију причам:
К њему справи свога милог стрица,
Баш сокола Петровића Крца,
И војводу Петра с Љуботиња
И сокола Пламенца сердара
И остале српске поглаваре,
И за њима неколико војске;
Ш њима шаље милог баба свога,
Баба свога војеводу Мирка,
Да с цијелом војском командира;
Вјешт је Мирко рату и бојевим',
Вазда боја бије и ратује
Са Турцима дивљијем вуцима;
Од њих ради јаде и покоре,
И сијече небројене главе,
Турске главе, као ситне мраве;
Од њега су Турци страх узели:
Кад га чују, грозница их тресе,
Кад га гледе, очи им блијеште!
За Мирком је пет хиљадах војске,
Турске војске педесет хиљадах;
Били су се три мјесеца данах,
Јунаци су бољи Црногорци,
С мегдана се помакнути неће,
Но се мушки кољу и ћерају,
Ђе је св'јету било на видику,
Бјелодано усред поља равна,
Не могу им наудити Турци.
С оне стране Зете воде хладне,
Црногорци, као соколови,
Ноћно хладну воду пријеђоше,
Испод Спужа војску преведоше.
Док дођоше у Коловоз тврди,
Пред њима је Петровићу Крцо
С командиром Бошковићем Бајом
И сердаром Пилетићем Јолом
И соколом Бошком капетаном;
Турски индат ту су дочекали,
Пет стотинах главах пос'јекоше,
Пет стотинах коњах уграбише,
И сву турску азну и џебану.
Доћераше код војводе Мирка;
Џебеану турску под'јелише,
Кад се Срби праха добавише
И турскога руха и оружја,
Тада Мирко на ноге скочио,
Па појаха претила ђогата,
А галеша у једеку вода,
И за њиме храбри Црногорци;
Они с леђах заиграше Турке,
Отидоше на Коловоз тврди,
Поградише метеризе тврде
Од Сушице докрај Црковнице:
На шанчеве побише барјаке,
Под барјаке уређена војска.
Оно виђе паша Абди-паша,
Па изведе напрема њих војску,
Међу војском тридесет топовах;
Кад се војска примакнула близу,
Запуцаше тридесет топовах
На барјаке и на барјактаре
И на храбре мрке Црногорце:
Поиграше Арнаути љути,
Што су жељни главах и оружја;
Дочекаше мрки Црногорци:
Зацикташе брешке и латинке,
Запуцаше српски џефердари,
Многи Турци мртви попадоше,
Барјаци им пусти остадоше;
Паша пушти низам у параду
И Зебеке невјерне хајдуке;
Пушке праште, а топови јече,
А кољу се млади убојници,
Не дају се лако Црногорци;
Боже драги, страшне грмљавине!
Сто путах сам у боју ходио,
Још оваког' боја крвавога,
Нит' сам чуо, нити кад видио!
Од брзога праха и олова,
Пала тама од неба до тала,
Све је бојно поље притиснула:
Од крвава Спужа до Сађавца,
Од Сушице, те до Црковнице:
Ни брат брата не може познати,
Камо ли ће Турчин Црногорца:
Коњи вриште, а јунаци пиште;
Грми, тутњи, земља се потреса!
Пролијећу коњи без јунаках,
А јунаци без својијех коњах,
Неки друже уз долину струже,
Неки виче: "Не остав' ме, друже!"
Бој се бије, нигда не престаје;
Гину Турци, гину Црногорци;
Сијеку се млади убојници;
Соколи их војевода Мирко;
Вазда јаше на коњу гаврану
У највишем боју крвавоме,
Ђе се кољу момци и јунаци,
Њему блиста сабља преко вранца,
Као муња из облака густа!
Он напријед мушки јуриш чини,
Те са сабљом у бијеле руке,
Разагони и сијече Турке
И нагони своје на јунаштво;
У томе их .ноћца застанула,
Те крвава боја раздвојила.
Од Сушице докрај Црковнице,
Ту погибе црногорске војске:
Шест стотинах љута Црногорца,
А Тураках и седам хиљадах.
Опет Срби метеризе граде,
Покрај Сука и крваве Плане,
Абди-паша заповијед даде,
Те им Турци опет ударише;
Дочекаше љути Црногорци
И Брђани на гласу јунаци,
Ту се ваздан бише и ћераше,
Соколе се храбри Црногорци,
И отимљу главе од Тураках,
Ту погибе црногорске војске,
Дв'је стотине ваљанијех другах,
Три стотине има рањениках,
Међу њима војевода Петро,
Грдне су га ране допануле,
Од којијех ни пребољет' неће!
Па су турске главе пребројили:
Дв'је хиљаде и двије стотине,
Што у томе боју откидоше.
Нека знате, Осмајлије Турци,
И Зебеци, невјерни хајдуци,
Што су наши храбри Црногорци!
Дуго ћете памтит' горе наше,
И у горе крваве јунаке.
А шта ћу вам дуљит' и казиват'?
Ту погибе љута Црногорца:
Дв'је хиљаде и двије стотине,
Три хиљаде има рањениках,
А Тураках четрдесе'т хиљадах,
Што остаде мртва на гомиле
По границам око Горе Црне,
А рањене ни бројити нећу;
А осталу војску рашћераше,
На поштење Срби остадоше.
Весели се, српска бановино!
Докле рађаш добре господаре,
Као што је књаже Николаје
И његови храбри Црногорци,
Теби нико наудити неће.

Бој на Мартинићима

(1862 год.)

Турска се је војска прикупила
У крваву Спужу на крајину,
А пред војском силан Омер паша,
Још су ш њиме седам, осам паша,
Има војске четрдесет хиљадах;
Међу собом зборе и говоре,
Ђе ће сјутра с војском ударити:
"Али ћемо Лугом Косовијем,
Да ми српска села попалимо?
Али ћемо на Пипере тврде,
Од вазда су крваћи јунаци,
Ал' су вазда наши предајници?
Али ћемо уз Бјелопавлиће,
На гиздаво село Мартиниће,
На бијеле кула Радовића?"
Онда рече Омер-паша стари:
"Слушајте ме, моји капетани!
Ходит' нећу Косовијем Лугом,
Нити ћемо на Пипере тврде,
Него ћемо уз Бјелопавлиће
На гиздаво село Мартиниће,
На бијеле куле Радовића,
Да ми вучје јато ископамо,
Које нам је доста јада дало;
А још Србах на искупу нема:
Војвода је на Цетињу Мирко,
А дома су љути Црногорци;
Па кад вуч'је јато ископамо,
Учинићу све, што ми је драго;
С миром ћемо уз Брда широка,
С нама боја нико чинит' неће,
Предаће се Брђани јунаци."
Превари се, кукала му мајка!
То зачула у граду Орфана,
Па излеће из бијела града
И похита преко поља равна,
Као срна од године данах,
Док у село Мартиниће дође
На оџаку војеводе Мата,
Онђе Крца Петровића нађе
И војводу Радовића Мата
И сердара Пилетића Јола
И војводу Бошковића Риста
И сердара Радовића Блажа;
Код њих има три хиљаде Србах,
Што чекају Омерову војску,
Па Орфана Крци бесједила:
"Петровићу, госпоцко кољено!
Добро сједиш, пијеш вино хладно
С војводама на високу кулу,
Но је ли ти на искупу војска
И ђе су ти љути Црногорци?
Сјутра ће ти ударити Турци"
Ту све каза, што је чула млада
Од Омера, вељега везира.
Кад је Крцо разумио гласе,
Тури руку у шпаг од доламе,
Па извади дванаест дукатах,
Дарива их Орфани ђевојци,
И овако њојзи проговара:
"Хајде збогом, лијепа ђевојко!
Имам доста за Омера војске;
Сјутра ће ми доћи Црногорци,
Ми ћемо знат' дочекати Турке."
Онда Крцо на ноге скочио,
Стаде Србин раздвајати војску:
Од Глизице изнад Мартинићах,
Ту оправи Бошковића Баја,
Командира од Бјелопавлићах,
И даде му хиљаду момаках;
А војводу Бошковића Риста
Изнад села у гору зелену
И за њиме хиљаду Брђанах;
А сердара Радовића Блажа
У затвору у бијелу кулу
И за њиме шездесет момаках;
А војводу Радовића Мата
Са његово четрнаест братах
Насред села у бијелу цркву;
Собом узе Пилетић сердара
И за њиме хиљаду Пиперах,
Ш њима јунак у Жупину пође;
Докле свану, разредио војску.
Како сину на истоку сунце,
Омер паша на ноге се нађе,
И појаха претила ђогата,
Док изиде пред спушком капијом,
Онђе војску сигурану нађе,
Ш њоме пође уз Бјелопавлиће.
Боже драги, чуда великога!
Ко би стао, на војску гледао,
Ђе' Тураках четрдест хиљадах,
А Србаљах пуно три хиљаде;
Што ће рећи, што ли промислити?
Што ће јадни Срби учинити!
Мало Србах, а много Тураках;
Бог ће помоћ' и богородица!
Јунаци су бољи Црногорци,
Омер пушти силу и ордију,
Баш на село и бијелу цркву,
Докле танке пушке запуцаше,
Око цркве Турци попадоше,
А на куле многи навријеше,
А из кулах пушке запуцаше,
Поваљаше Турке на гомиле.
Ал' су Турци од боја јунаци,
Прва војска село уминула,
Ишћераше на село Глизицу,
Ту се бјеше затворило, друже,
Четрдесет добријех јунаках
У њихове двије б'јеле куле;
У Жарића и у Радовића;
На њих грдно кидисали Турци,
Мање куле ватром попалили,
А за дувар руком приватили,
Страшну уру виде пред очима:
Пучу пушке, а падају Турци.
Ово гледа Бошковићу Бајо,
Викну јунак, што му грло даје
Перјаника Рашка Радовића:
"Држ' се, Рашко, брцка перјанице!
Ја л' ћу моју главу изгубити,
Ја л' из куле тебе избавити!"
Онда Бајо загон учинио,
А за њиме хиљада момаках,
Како дође, удари на Турке;
Од њега се Турци препадоше,
Докле Турци натраг узмакоше;
Онадер се Рашко отворио
Са његово четрдесет другах,
Пос'јекоше четрдесет главах;
Пушка пуца, нигда не престаје
И топови на бијелу цркву
И на б'јеле Радовића куле.
То видио Бошковићу Ристо,
Па на Турке јуриш учинио,
За њим иде хиљада момаках;
С треће стране Никетић сердаре;
Грдно ли се поломише Турци,
Ћерају их наши крајишници,
Сијеку их и хватају живе;
Соколи их Петровићу Крцо,
Голу носи у рукама ћорду,
И нагони своје на јунаштво;
Док до Спужа доћераше Турке,
Шест стотинах главах пос'јекоше,
Још хиљаду на мртво убише,
Које Турци мртве унијеше,
Да им Срби не сијеку главе,
А Срби се натраг повратише,
Па погибшу браћу избројаше:
Сто и тридес'т на мртво јунаках,
Међу њима војводу Мата,
Са његово четрнаест братах.
Нека гину веселе им душе,
Јер су живот за поштење дали
И лијепо име црногорско.
Петровићу, на твоје поштење!
Кад знаш тако разредити војску
И јуначки попратити Турке,
Ти не жалиш крвавити руке.

Бој на Новом Селу

(1862 год.)

У Спуж дође дванаест хиљадах
Све низама, царева солдата,
Пред њима је паша Али паша,
Који бјеше глава од низама;
Испод града починула војска,
Испод града, насред поља равна:
Ту бијеле попели чадоре,
Али паша Спужу на капију,
Ш њим су многе баше и бимбаше,
Међу њима спушки капетане,
Па им служи кафу и ракију;
О свем' Турци еглен затурили,
А највише зборе за јунаштво,
Ђе ће сјутра с војском ударити;
Неки каже: "Окренимо војску
Пут Пипера, крваве крајине,
Који су нам много јада дали;"
Други вели: "Да дигнемо војску
На крваво село Мартиниће,
Да ми вуч'је јато ископамо,
Које нам је много јада дало."
Доцкан рече спушки капетане:
"Али пашо, главо од низама!
Да хоћете мене послушати,
Прођите се пиперске крајине,
Пипери су крвави јунаци,
Могли бисмо на зло нагазити;
Прођите се и од Мартинићах,
Јер су они од вазда јунаци,
Мартинићи и Бјелопавлићи,
Многе су нам поломили војске
И нама су много јада дали;
Него видиш, главо од низамах!
Ново село под Сађевац тврди
И у селу влашка пандурица,
Б'јела вила попа Вујовића,
Што је тежа свој турској крајини
Од Пиперах и од Мартинићах;
А ево ти згода превелика,
Доћи нико у индату неће:
Дома није Бошка капетана,
Но је поша' у Херцеговину
И повео Загарчане младе
И Комане, соколове храбре;
Сувише је вода у брегове,
Не може је орај прелећети,
Акамоли момак препливати
Под пусатом и свијем оружјем;
Ту ћеш српско село похарати,
И нас'јећ' се добријех јунаках,
И упалит' српску караулу."
Турчин мњаше, нико не чујаше,
То зачула његова Орфана,
Па изиде из бијела града,
И обрну преко поља равна,
Као срна од године данах.
Хитро иде, а још брже дође,
Б'јелој кули попа Вујовића,
Под кулом је ухватила стража,
Па је воде на попову кулу;
Ту нађоше добра два јунака:
Шетковића Тома капетана
И сокола попа Вујовића,
Па им поче причати Орфана,
Што је млада чула од Тураках.
Онда попе на ноге скочио,
Па направи лист књиге бијеле,
А на руке Бошковићу Ристу,
Војеводи од Бјелопавлићах:
"На знање ти, српска војеводо!
Сјутра ће ни ударити Турци,
Нас је мало, а Тураках много,
Могли бисмо лудо изгинути,
Него хитај, док огрије сунце,
Да им, брате, будеш у индату,
И доведи Брђане јунаке."
Војеводи, када књига дође,
Тај час јунак покупио војску,
Преведе је на мост од Сушице.
Покри војску у гору зелену,
А он пође на попову кулу;
Ту Томицу нађе капетана
И сокола попа Вујовића,
Ш њима бјеху шездесет момаках,
У б'јелу се затворили кулу
И разбили пушкарице често,
Мисле Срби, да чекају Турке;
Војевода им придаде војске:
Од Брђанах двадесет момаках,
Међу њима Мирковића Риста,
Нека старац Србадију храбри;
А војвода међу војском пође,
Па се скрили у гору зелену,
Али-паша, кријући не хоће,
Него јавно, кад огрије сунце,
Крену војске дванаест хиљадах,
Пут Новога Села ударише,
Тек Праскицу поље уминуше,
Запуцаше цареве лубарде
На попову пребијелу кулу,
Ма се Срби препанути неће
Од кумбарах и од лумбарада,
Док се Турци примакоше близу
И у село Ново уљегоше,
Мање куће ватром попалише;
Онда српске пушке запуцаше,
Сташе тући око куле Турке;
Ал' су Турци одвише јунаци,
Те на кулу јуришају често,
И приносе сламу и сијено,
Не би ли је ватром изгорјели;
Ал' се Срби препанути неће,
Соколи их Ристо капетане:
"Пун'те пушке, а туците Турке,
Сад ће уд'рит' војевода Ристо,
А за њиме сва три капетана
И Брђанах двадесет стотинах."
Уто скочи војевода Ристо
И за њиме брцки крајичници.
Они сложно на Турке уд'рише,
Убише се бојем из пушаках,
Док из села оћераше Турке,
Ма не могу од бијеле куле,
Прегоне се око б'јеле куле;
Но Србима мали индат дође
Од Глизице и од Мартинићах,
Има бројем стотина јунаках,
Пред њима је Нешковићу Вуле,
Јунаштва му у хиљаду нема
И љуцкога ума и разговора;
Види тешку муку на јунаке
Под затвором у бијелу кулу:
Црвен пламен кулу ухватио,
А око ње мрки крајичници,
Ђе се кољу, као мрки вуци;
Па тек дође, удари на Турке,
А Турци му сокак направише;
Го јатаган носи у рукама,
Пресијеца црне солдатине,
Ка' мрки вук у планини овце,
И његово стотину момаках
Мартинићах, брцке кључанице,
Како туку и разгоне Турке;
А Брђани живље кидисали
И од куле Турке поћераше,
Те пред Спужом боја раздвојише,
Па погибшу браћу избројише.:
Седамдесет и четири више,
Међу њима Нешковићу Вуле;
Нека гину, веселе им душе,
Јер су живот за поштење дали
И лијепо име црногорско!
Па стадоше бројит' Турске главе:
Три стотине и шездесет више,
Што у томе боју пос'јекоше,
А хиљаду на мртво убише,
Те их Турци мртве одвукоше
Да им Срби не сијеку главе,
Весели се, ти крајино наша!
Докле рађаш онаке јунаке,
Ка' што бјеше Нешковићу Вуле
И остали наши витезови,
Црна Горо, мајко од јунаках,
Која но се не бојиш Тураках!
Црна Горо, каменито ст'јење,
Српске круне драго си камење!

Бој у Кити и погибија Салик-паше

(1862 год.)

Зачуди се паша Дервиш-паша,
Више пута низ Дугу идући,
Ђе га грдна погибија нађе
Од војводе Петра Вукотића,
Од војводе и Црногораца,
Особено на Ништице равне,
На Ништице и Пресјеку равну,
Ђе је царску изгубио војску
И цареву азну и џебану,
Да продере граду никшићкоме,
Но никако проћи не могаше.
Па се мучи Дервиш-паша силни,
Што ће Турчин од живота свога,
Све је мисли у једну скупио:
Па низ Гацко војску окренуо
Пут Билеће, града бијелога,
А отолен низ Бањане равне;
Хоће Турчин низ Рудине проћи,
Да ували низ Киту планину;
Собом води тридесет хиљадах
И још води Салик-пашу млада,
Који с војском за Дервишом влада,
Мисле Турци, да кријући прођу,
Да замину од Дуге крваве,
Да не виде Турке Црногорци.
Ђе је среће, има и несреће,
Ма за Турке биће, ако бог да!
Глас допаде Петру Вукотићу:
"Уљегоше Турци низ Бањане,
А сјутра ће низ Рудине равне,
Без боја ће у Никшиће доћи."
Кад војвода разумио гласе,
Он је своју подигнуо војску,
Поведе је у Киту планину,
Кудијен ће најавити Турци;
Стаде Петар разређиват' војску
Око друма на свакоју страну:
С једне стране војводу Анта
И војводу Бањевић Јована,
А за њима Бањце и Граховце;
С друге стране војводу Милоша
С капетаном Вуковић Голубом,
А за њима Цуце и Рудинце;
С треће стране војводу Ива
И војводу Мартиновић Марка
И сокола Новаковић Мила
И за њима хиљаду момаках,
А поред њих Матановић Ђура
И дијете Вукан капетана,
А за њима све Ћеклиће листом
И Бјелице на гласу јунаке;
А поред њих братучеда свога,
Капетана Вукотића Станка,
И сердара Николића Шога,
И за њиме Жупу и Луковце
И Чевљане, на гласу јунаке;
Истом Петар уредио војску,
Ал' ево ти царев капиџија,
За њим иде сила и ордија,
Кад пред собом виђе Црногорце
Заиста му мило не бијаше,
Али му се ино не могаше,
Он се натраг повратити шћаше,
Ма му не да Салик-паша млади,
Но на војску ршум учинио,
Голу носи у рукама ћорду,
А проћера претилог путаља,
За њим низам све у дуге врсте;
Поред њега Дервиша на ђогина,
Голу носи у рукама ђорду,
Па нагони своје на јунаштво:
На бусије српске навријеше,
Загрмјеше цареве лубарде,
Запуцаше с коњах кубурлије,
Бој се бије, нигда не престаје,
Пала тама на Киту планину
Од брзога праха и олова,
Као да је облак уфатио;
Ту брат брата познат' не могаше,
А камоли Турчин Црногорца;
Ту се бјеше смијешала војска,
Уд'рили се млади убојници
На мушкете и на бајунете,
На свијетле сабље и гадаре
И на српске оштре јатагане;
Два дана се клаше и ћераше,
Ма на силу Турци провријеше,
Уљегоше низ Киту планину;
Сијеку их 'страга Црногорци,
Соколи их Петар војевода,
Док на Слано саћераше Турке:
Отеше им коње и коморе,
Од Тураках шићар задобише;
Ту погибшу браћу избројише:
Пет стотинах мртва и рањена,
Што у Киту паде Црногорца;
А стадоше бројит' турске главе:
Дв'је хиљаде и седам стотинах,
Што турише пред војводом главах;
Ту је глава Салик паше млада
И многијех башах и бимбашах,
Онда рече Петар војевода:
"Богу фала, браћо Црногорци!
Ја не жалим, што прођоше Турци
Преко Ките у Никшиће равне,
Кад је 'вака касапница била,
И кад видим оволико главах
Од Тураках, царскијех синовах.
Салик пашо, црна кукавице,
Што не сјеђе у Стамболу граду
У кавезу међу кадунама,
Да духана пушиш из комуна
И да грку присркујеш кафу?
Него су те врази донијели
Од Стамбола у Херцеговину,
Па си хтио и пут Горе Црне,
Ца похараш нашу Гору Црну,
Па изгуби твоју главу грдну;
Нека знаду Осмајлије Турци,
Што су наши храбри Црногорци!"

Бој на Пресјеци у Дуги

(1862 год.)

Шетњу шета Дервиш паша силни
По равноме Пољу Гатачкоме,
Око њега многа турска војска,
Ево има по године данах
Више пута низ Дугу окрета
Са његовом силом и ордијом,
Са тајином и са коморама,
Сваки пут се поврнуо грдан:
Њему тајин отму Црногорци,
Оћерају коње и коморе
И цареве зелене топове.
Ал' Дервишу све је мало било,
Но га јуче погибија нађе
На Ништице од Петра војводе,
Од војводе и Црногорацах,
Те му многу ис'јекоше војску:
Три хиљаде и седам стотинах,
Још толико има рањенијех;
У Гацку се код Дервиша криве,
И још плачу, као мала ђеца.
Дервишу се грдно ражалило,
За три дана нн с ким не говори,
Но се срди на Петра војводу
И његову ваљану дружину.
Онда Турчин ситне књиге пише
Пут Мостара и пут Сарајева
И Травника, града бијелога;
Зове Турчин босанске балије,
И још зове младе Сарајлије
И Мостарце до мора јунаке,
Да му дођу Гацку широкоме,
Да намири пос'јечену војску,
Да прокрчи граду никшићкоме;
Књиге спреми и дође му војска,
Баш управо дванаест хиљадах,
А код њега двадесет хиљадах,
У све тридест и двије хиљаде;
Пак се много Турчин посилио,
Када виђе босанске балије,
И кад виђе младе Сарајлије
И Мостарце до мора јунаке,
Па написа лист књиге бијеле,
А шиље је Петру Вукотићу
Насред друма у Дугу крваву,
Још овако у књизи говори:
"Чуј, војводо од књажеве гарде!
Мичи ми се с друма зеленога
И уклони своје Црногорце,
Е сам силну покупио војску,
Која ћете знати попратити,
И из наше горе ишћерати,
Па те гонит' преко Горе Црне,
У сиње те море утопити,
А ето ме у прву неђељу."
А не рече Турчин, ако бог да,
Као што му ни помоћи неће.
Када Петру таква књига дође,
Он окупља браћу Црногорце,
Па им Петар за Дервиша прича.
За Дервиша и његову војску,
Још овако њима проговара:
"Црногорци, моја браћо драга!
Скоро смо се поклали с Турцима
На Ништице и на друга мјеста,
Ми смо свуда Турке добивали;
Ја се уздам у бога великог
И лијепи талих црногорски,
Сјутра ћемо побиједити Турке
И Дервиша натраг поћерати,
Ако ћете мене послушати."
Онда Петар уреди војнике:
С једне стране војводу Арта,
За њим спреми триста витезовах,
И војводу Баћевић Јована,
За Јованом Бањане јунаке
И сокола војводу Милоша
Са сердаром Кривокапом Крстом,
Још за њима Цуце и Рудинце;
А отправн братучеда свога,
Вукотића Станка капетана,
А за њиме мрке Озриниће;
Па војводу Матановић Ђура,
А за њиме све Ћеклиће листом,
Са војводом једно момче младо,
Момче младо, војводу Горчина
И дијете Вукан-капетана
Од Бјелица мјеста јуначкога,
И за њиме све Бјелице листом;
Па отправи Бошка капетана
И за Бошком Загарчане младе
И Комане, соколове храбре;
Па отправи све Пјешивце листом
Са Николом, младим капетаном,
И соколом Борковићем Пеком;
И уреди Бошковићи Баја,
Командира од Бјелопавлићах,
За њим једну хиљаду момаках,
Брђанина, као ватре живе,
А од њега Петра капетана
И сокола Павића сердара
И Ровчане на гласу јунаке
И војводу Бојовић-Јована
С капетаном Ђукановић Марком;
За њима су Жупљани јунаци
И Луковци, наши крајичници;
А отправи братучеда свога,
Радоњића војеводу Ива,
Да преведе за Пресјеку гарду,
Да Турцима удари озада,
То ће њима бити изненада;
Онда Петар ријеч проговара:
"Црногорци, моја браћо драга!
Данас ће бит' боја са Турцима,
Кријући им ударити нећу,
Него јавно да их дочекамо
Под Пресјеком у пољу зеленом
На свијетле сабље и гадаре,
Па што коме бог и срећа даде!
Барјактари, дигните барјаке,
Нек' их Турци издалеко виде!"
Истом Петар уредио војску,
Ал' затутње Крстац и Голија,
Одјекује Дуга до Никшићах,
Запуцаше цареве лубарде,
Попуцују с коњах кубурлије,
А са коњах подвикују Турци:
"Чекајте нас, мрки Црногорци!"
Страшно бјеше погледати Турке,
Мало Србах, а много Тураках;
Ал' се Срби препанути неће,
Јунаци су бољи Црногорци;
Међу собом зборе и говоре,
Јунаци се један другом фале,
Колике ће посијећи главе.
Уто Дервиш на Пресјеку дође,
И угледа српске барјактаре,
Под барјаке уређену војску;
Тада Дервиш ватру оборио
Са његовом силом и ордијом
На барјаке и на барјактаре
По Пресјеки на свакоју страну;
Ал' да видиш младе Црногорце,
Те их она ватра претурила,
Хитро момци на ноге скочише,
Барјактари, као соколови,
Сви у Турке јуриш учинише:
Стоји цика танкијех пушаках,
Стоји фиска младијех момаках,
А грмљава царевих топовах;
Пушка преста, а топ одумили,
Паде тама у Пресјеку равну,
Убише се млади убојници
На свијетле сабље и гадаре,
Трзају се оштри јатагани,
Сијеку се млади убојници;
Гину Турци, гину Црногорци;
Боже драги, страшне ломјавине
По Пресјеци и око Пресјеке!
Турци вичу: "Умети Мухамед!"
Срби вичу: "За вјеру хришћанску!"
А војводе разагоне Турке
Са сабљама у бијеле руке;
Ту се ваздан клаше и ћераше,
Један другом одољет' не може,
Докле их је ноћца раздвојила.
Оста Дервиш под Пресјеку равну,
Око њега мрки Црногорци,
Доста има мртва и рањена:
Шест стотинах црногорске војске,
Што би мртва, и што би рањена,
Међу њима два добра јунака:
Војевода Милићу Горчине
Са сердаром Кривокапом Крстом,
И остали многи барјактари
И књажеви бирани јунаци.
А стадоше бројит' турске главе:
Дв'је хиљаде и двије стотине
Од Бошњаках и Херцеговацах
И низамах цара честитога,
Од турскијех башах и бимбашах;
Ту је глава Ченгић-Мухамеда
И Турчина Тоске Арсан-бега,
Што је глава над свом Тосканиом.
Збили су се уоколо Турци
Код Дервиша и око топовах,
Ма га зове Петар војевода:
"О Дервишу, царев капиџија!
Како ти је на уранку било?
Јесам ли те мушки дочекао?
Како ће ти на конаку бити?
У јад ће ти ноћца омркнути,
А на горе јутро осванути
Под Пресјеком у гору зелену!
Јер ми саде ситна књига дође
Од милога господара мога,
Да је к мени отправио гарду,
И пред гардом Новаковић Мила,
Који носи књажев алајбарјак,
Баш над гарде дванаест стотинах,
Докле сване код мене ће доћи,
Ма за тебе у јад, ако бог да!"
То Дервишу много јада даје,
Док ујутро јутро освануло,
А Турцима на зло, ако бог да!
Док стадоше пуцат' џефердари
Широкијем Пољем Никшићкијем;
Помоли се војска и барјаци
У томе се ограшише Турци.
Мисле ками, да им индат греди,
Од празнога града никшићкога;
Код Дервиша једно Туре зорно
Из Никшићах Мушовићу Бего;
Он окрену срчали дурбина,
Па Дервишу тако проговара:
"Дервиш-пашо, изгубио душу!
Као што ћеш изгубити главу
И сву твоју несрећну дружину
И топове цара честитога,
Оно није индат од Никшићах,
Но је оно црногорска војска:
То је гарда Петровића књаза;
Ја познајем Мила барјактара,
С калуђером Дучић Нићифором,
Који с' цару скоро одметнуо
И одврга' Шуму и Попово,
Од њега нам добра бити неће.
Јаше кале дебела ђогина,
Голу носи у рукама ћорду,
Те сијече и разгони Турке;
Ја познајем гарду свуколику:
У њих ти је од боја оружје,
Које но су скоро задобили
На Граховцу пољу крвавоме,
На главе им црвени шишаци,
На њима су лафи и орлови,
У злато им крила омакнута;
Него бјежи, не унио главе!
Ка' је богме ни унијет' нећеш,
Ако би те застанули овђе."
Препаде се, срамота га била,
Па утече Гацку широкоме,
А за њиме сваколика војска;
Ћерају их мрки Црногорци,
Док на Гацко ишћераше Турке,
Неке њима пос'јекоше главе,
Пак се опет натраг повратише,
На логору у Дугу крваву.
Моли бога, царев капиџија,
Е те овђе не застаде гарда
Са соколом Милом барјактаром.
Сједе Петар, ситну књигу пише,
Па је шиље своме господару,
Све му, што је и како је каже
И како је попратио Турке,
Шиље књазу два хата голема
И тридесет бриткијех сабаљах
И ордене цара честитога,
Које Турци бјеху задобили
На Русију земљу православну;
Опет Петар другу књигу пише,
Па је шиље на Гацко Дервишу
У књизи му тако бесједио:
"Јесмо ли те тако попратили?
А ја мислим, потежит' се нећеш,
Опет ходит' граду никшићкоме,
Док у Дуги сједе Црногорци;
Ја те чекам преварит' те нећу!"
То је било, истина је било,
Ту сам био, очима гледао.
Домаћине, дај ми чашу вина,
Ма доброга, а чашу од оке,
Да наздравим старац јунацима!